Finale NHL lige u sezoni 2010/11. navijačima i obožavaocima hokeja podarilo je sedam utakmica, a na kraju je u sudaru Vankuver Kanuksa i Boston Bruinsa u odlučujućem meču trijumfovao gostujući tim. Dres Bruinsa sa brojem 17 nosio je Milan Lučić, momak rođen 7. juna 1988. upravo u Vankuveru, čiji je navijač od malih nogu, ali eto, sudbina ga je zadesila na drugoj i, hvala Bogu, pobedničkoj strani ovog finala.
Njegov otac Dobrivoje, inače lučki radnik, doselio se 1986. u Kanadu, kada je imao 27 godina i tu upoznao Snežanu Kesu, koja je takođe došla u Kanadu iz Srbije, kada je imala dve godine. Pored Milana imaju još dva sina, Jovana i Nikolu. Interesantno je da je Snežanin brat, a Milanov ujak Dragan “Dan” Kesa, takođe igrao u NHL ligi, za Vankuver, Pitsburg, Tampa Bej i Dalas.
Dok je pohađao srednju školu “Kilarni” u rodnom gradu, ustanovljeno mu je da ima oboljenje kičme koje dovodi do krivljenja njenog gornjeg dela. Činilo se čak i da će odustati od karijere hokejaša, ali usledio je poziv ekipe Kokuitlam koja se takmičila u juniorskoj ligi Britanske Kolumbije. Nije uspeo da se izbori za mesto u prvoj postavi, prešao je u niži rang takmičenja u ekipu Delta Ajs Houkse, ali je vraćen posle samo pet utakmica u Kokuitlam, gde je 2004/05. i zvanično započeo juniorsku karijeru. Iste sezone je debitovao i za lokalne Vankuver Džajantse koji nastupaju u Zapadnoj hokejaškoj ligi. Odigrao je svega dva meča, jedan u ligi i jedan u plej-ofu, ali naredne godine je bio jedan od najzaslužnijih za titulu, odigravši sve mečeve. To je bio dobar znak za Boston Bruinse, koji su ga izabrali kao 50. pika na draftu. Džajantsi su 2006/07, kada je Lučić bio ubedljivo najkorisniji igrač tima, izgubili finalnu seriju u sedmom meču, ali su kao domaćini stekli pravo nastupa u Memorijal kupu – koji su i osvojili. Milan je bio nagrađen Staford-Smitovim trofejom za najboljeg igrača takmičenja. Na desetogodišnjicu osnivanja kluba, dobio je još jedno priznanje, najlaskavije do tada – proglašen je za najboljeg igrača Džajantsa u istoriji.
Na krovu sveta sa suprugom Britani i peharom “Stenli kupa”
U predsezoni 2007. godine potpisao je “otvoreni” ugovor sa Boston Bruinsima, da bi se izborio za profesionalni, pošto je trener NHL ligaša bio zadovoljan prikazanim. Prvu utakmicu je odigrao 5. oktobra 2007. u porazu od Dalasa od 4:1. Debitantski gol postigao je nedelju dana kasnije u pobedi nad Los Anđeles Kingsima, 8:6. Izabran je da igra na utakmici mladih zvezda NHL lige, tim se plasirao u plej-of, a navijači su ga na kraju izabrali za sedmog igrača po uspešnosti, čime je prevazišao sva očekivanja. Druga sezona je bila za nijansu uspešnija za Lučića i Bruinse, otišli su korak dalje u doigravanju, a po drugi put je kanadski Srbin pozvan da igra za mlade nade, ali ovaj put morao je da odbije zbog povrede grudnog koša. Od navijača je dobio priznanje “Edi Šor”, za borbenost i požrtvovanje. Inače, postigao je i prvi het-trik u dresu Bostona, da bi nešto kasnije neposredno pre meča sa Vankuverom u lokalnim novinama izašla njegova slika gde je predstavljen kao beba, a iz rodne kuće mu je ukraden prsten Memorijalnog kupa koji je osvojio sa Džajantsima 2007. godine. Na ceremoniji pred meč sa Kanuksima, uručena mu je kopija prstena. Naredne godine je opet izboren plasman u plej-of, ali su Bruinsi i pored vođstva od 3:0 u pobedama protiv Filadelfija Flajersa, postali tek treća ekipa u istoriji koja tu prednost nije uspela da sačuva.
Zatim sledi istorijska sezona u kojoj je tim iz Bostona postao šampion po šesti put u istoriji, osvojivši tzv. “Stenli kup”. Lučić je bio sjajan u ligaškom delu, postigavši 30 golova, uz 32 asistencije. Nešto slabiji učinak imao je u plej-ofu, ali to treba pripisati učestalim povredama i problemima sa sinusima, koje je rešio operacijom po završetku sezone. U sjajnom finalu, pomenutom na početku, u prvih šest mečeva svaka ekipa je trijumfovala kao domaćin, da bi Bruinsi u odlučujućem prosto “oduvali” Vankuver u njegovoj “Rodžers Areni”. To je izazvalo veliki revolt navijača Kanuksa koji su demolirali grad, uz pogrdna skandiranja protiv Lučića i paljenje njegovih postera. Njegov komentar na sve to je bio da ih razume, jer je i sam odrastao kao navijač njihovog kluba.
Sledeće sezone Bruinsi su eliminisani u prvom kolu doigravanja, dok se u trenutku pisanja ovog teksta spremaju za isto nakon skraćenog ligaškog dela izazvanim štrajkom igrača. Što se reprezentativne karijere tiče, Lučić je bio kapiten juniorske selekcije Kanade, ali nikada nije zaigrao za seniore iako je prošao kompletne pripreme za Zimske olimpijske igre 2010. godine. Verovatno je samo san da ga jednom vidimo u dresu Srbije, ali ko zna… Za sada popularnost hokeja nije na zavidnom nivou u našoj zemlji, ali čini se da iz godine u godinu raste.
Tokom karijere je često “prevaspitavao” protivnike
Inače, Milan je popularan među navijačima koji vole onu grublju stranu hokeja, a to su tuče i jaki udarci tokom utakmica. Nekoliko puta je bio suspendovan zbog incidenata, ali kako i sam kaže, gleda da se smiri otkad je postao otac pre dva meseca, kada je sa suprugom Britani dobio kćerku Valentinu. Planira da je, kad malo poraste, dovede u Srbiju i da joj pokaže gde su joj koreni.
Za kraj, jedna zanimljivost. Svaki igrač koji osvoji “Stenli kup” ima jedan dan da provede sa peharom. Lučić je svoje pravo iskoristio tako što je trofej odneo u srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Arhangela Mihaila koja se nalazi nedaleko od njegove rodne kuće u Vankuveru. Proslavio je uspeh sa porodicom, prijateljima i sa oko 350 pripadnika srpske dijaspore. Kada su ga pitali zašto je to uradio, uz objašnjenje da nije želeo da javno slavi zbog navijača Kanuksa, dodao je:
“Bilo mi je veoma bitno da ‘Stenli kup’ odnesem u moju crkvu, jer znam da sam prvi Srbin koji ga je osvojio i želeo sam to na svoj način da proslavim sa našim ljudima!”
Sa majkom Snežanom i ocem Dobrivojem nakon najvećeg uspeha u karijeri
Dame i gospodo sportisti koji predstavljate Srbiju, pažljivo pročitajte ove redove pre nego što se sledeći put odlučite da obučete dres sa najdražim bojama i grbom. Milan Lučić ima “ono nešto”, nazovimo to i patriotizmom, iako nije rođen ovde… A vi?
Izvori fotografija: yahoo! sports, boston.com
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
