Upoznajte Martu Jovanović i njen svet obojen bojama umetnosti!
WANNABE MAGAZINE: Umetnost i Vi. Kako je počela Vaša priča?
MARTA JOVANOVIĆ: Pre nekoliko meseci na jednom sastanku u “Bronx” muzeju, poznata njujorška umetnica Džejn Dikson (Jeane Dixon) mi je rekla: “Da se nisi rodila kao umetnica, ne bi sada bila ovde. To je jače od nas, hajde priznaj koliko puta si do sad probala da odustaneš!” I u pravu je. U više navrata sam pokušala da odem na “drugu stranu”, da ne postanem umetnica, ali sam bez obzira na sve prepreke ovde gde jesam. I danas, ponekad kad stvari ne idu kako bih želela, izleti mi: “Ne mogu više ovako! Naći ću ‘pravi’ posao”, iako znam da je kasno za to i da je moj jedini put ovaj na kome sam toliko uporno i strastveno radila. Moja priča nije počela, uvek je bila tu i kad bih morala, ne bih umela ništa drugo da radim.
Šta je za Vas performans?
Performans je za mene jedan način da se izrazim. Studirala sam slikarstvo u Firenci i Sjedinjenim Državama i uzimala časove vajarstva. Okrenula sam se performansu kad sam na neki način savladala klasičnu materiju. Javila se potreba da stanem lično ispred publike, da osetim energiju, da osetim umetnost na sopstvenoj koži.
Trećeg septembra u novom prostoru osmišljenom prevashodno za eksperimentalnu umetnost i performans, u galeriji “G12HUB”, moći ćemo da uživamo u Vašoj izložbi “It Is My Body”, koja je sa velikim uspehom nekoliko meseci bila postavljena u bivšem studiju Marine Abramović “Location One” u Njujorku. Recite nam nešto više o ovoj izložbi.
Projekat “It Is My Body” (“Ovo je moje telo”) nastao je kao odgovor na interesantnu temu koja, slobodno mogu da kažem, “potresa” internacionalne umetničke krugove, a to je dokumentacija performansa i šta je legitimno a šta nije kad je u pitanju dokumentacija. Kako je telo jedan od najvažnijih elemenata performansa, pokušala sam da zaustavim moje telo u vremenu, da ga dokumentujem u jednom trenutku koji se nikada više neće ponoviti. Uz pomoć veoma sposobnog tima u Njujorku napravila sam “negativ” mog tela posebnim silikonom koji preslikava i najsitnije detalje kože i putem kog smo napravili i identičnu kopiju mene, takođe od silikona – “copy-paste”.
Bili ste inspiracija Dini Jonsen (Dina Johnsen) za knjigu fotografija “Belgrade Book”, koja je objavljena krajem prošle godine. Gde Vi pronalazite inspiraciju?
Rad sa Dinom Jonsen je bio inspiracija meni! Ona je jako inteligentna, jaka žena, velika dama. Inspirišu me kreativne, hrabre žene i sa njima lepo saradjujem: Milica Pekić, kustos izložbe u Beogradu, Keti Batista (Kathy Battista), koja je napisala moju prvu monografiju koja izlazi krajem ove godine, Kler Montgomeri (Claire Montgomery), žena koja je osnovala “Location One” i koja je meni neka vrsta mentora u Njujorku. Osim toga, nalazim inspiraciju u ljudima koje volim, svetu koji me okružuje, ličnoj istoriji, skrivenim uglovima mog Beograda kao i Rima i Njujorka, koji su me usvojili.
Danas je "svet umetnosti" globalno mesto, svi putujemo na ista mesta, u isto vreme, na iste događaje, razmenjuju se kontakti i dogovaraju saradnje
Izlagali ste širom Evrope i Amerike. Koja izložba Vam je ostala u najlepšem sećanju?
Teško mi je da odaberem jednu, svaka izložba za mene ima jednaku važnost i svakoj se dam u potpunosti. Kada bih morala da odaberem jednu od zanimljivijih i izazovnijih, bila bi to moja instalacija “25. maj”, koju sam imala pre dve godine, u Muzeju rimske civilizacije u Rimu. Postavka je bila rame uz rame sa monumentalnim rimskim reljefima iz perioda od početka Republike do kasnog Carstva. Izložba je bila organizovana od strane srpske ambasade u Rimu i izuzetno je primljena od strane italijanskih kritičara i štampe, pisala je o njoj “La Republika” (La Repubblica), “Mesađero” (Messagero) i drugi uticajni mediji.
Kako biste opisali kulturnu i umetničku scenu u Srbiji? Uporedite je sa onom u Italiji i Americi, gde radite i živite.
Ne živim u Srbiji i teško mi je da budem realna. Mislim da je veliki problem u Srbiji nedostatak tržišta kad je savremena umetnost u pitanju. Jako je malo kolekcionara savremene umetnosti, skoro da ne postoje prodajne galerije i to guši umetnike, kojima je izuzetno teško da prodaju radove i žive od svoje umetnosti, pa samim tim i da stvaraju slobodno. Institucije su malobrojne i siromašne i samim tim ne postoje veliki umetnički projekti. Za umetnika je važno da putuje, da poseti bijenala, sajmove, izložbe u drugim zemljama, da vidi šta rade kolege iz drugih krajeva sveta, ali i da bude viđen. Danas je “svet umetnosti” globalno mesto, svi putujemo na ista mesta, u isto vreme, na iste događaje, razmenjuju se kontakti i dogovaraju saradnje. Sve to je nemoguće ako umetnik nema galeriju koja ga zastupa i koja izlaže na važnim svetskim sajmovima kao sto su “Friz”, “Art Bazel”, “Armori”, “Skoup”. Galerija će povesti umetnika u svet samo ako su lokalni kolekcionari zainteresovani, kupuju dela i finansiraju projekte umetnika.
Kupujte radove naših mladih umetnika! Podržite ih, možda oni sutra postanu zvezde i shvatite da ste napravili i odličnu investiciju
Čiji umetnički rad posebno cenite i zbog čega?
Ja sam “staromodna” kad je umetnost u pitanju i ludujem za Artemizijom Đentileski, posebno njenom verzijom Džudite koja odseca glavu Holofernu. Karoli Šniman (Károly Snyman) i Joko Ono (Yoko Ono) su umetnice starije generacije koje visoko cenim, pre svega što su ostale verne sebi, svojim idealima i svojoj umetnosti. Trejsi Emin (Tracey Emin) i Frančesko Vecoli (Francesco Vezzoli) su umetnici srednje generacije kojima se uvek radujem, njena eksplozivna seksualnost i njegovo poigravanje klasikom, dok me mlada i energična Lorel Nakadari (Laurel Nakadate) svaki put divno iznenadi i jedva čekam da vidim sledeću izložbu i/ili performans.
“Wannabe Magazine” je pre svega modni magazin, te ne možemo a da Vas ne pitamo da li pratite modu? Kako biste opisali svoj stil?
Uniforma je moja opsesija, istorija i filozofija odevanja me očaravaju, tako da koristim ove elemente u mom radu. U Njujorku radim na novom projektu sa grupom poznatih modnih dizajnera “ThreeAsFour”, koji su veterani u kolaboraciji sa umetnicima, sarađivali su na jednoj kolekciji sa Joko Ono i kreiraju sve odevne predmete za nastupe pevačice Bjork (Björk). Modu volim, ali nisam sigurna da je pratim ili da želim da je pratim. Stil bih definisala kao udoban jer puno putujem i hodam. Često mi se desi da pravo iz studija ili sa dnevnih sastanaka odem na večeru, koktel ili otvaranje izložbe, tako da to što nosim mora da izgleda dobro u svakoj prilici. Italijani se ljute kad kažem da, kad je moda u pitanju, obožavam Francuze. Chanel, Givenchy i Balenciaga su moji favoriti. Volim i naše modne kreatore. Tamara Radivojević mi je posebno draga, poznajemo se godinama i kreirala je i moju venčanicu. Posebna poslastica mi je kupovina odevnih predmeta mladih, smelih kreatora.
Planovi za budućnost.
Jako sam uzbuđena zbog moje prve monografije na engleskom jeziku, koja izlazi krajem ove godine, a napisala ju je poznata istoričarka umetnosti i direktorka “Sotheby’s institute”-a u Njujorku, Keti Batista. Planiram mega žurku na krovu moje zgrade u Njujorku, da to proslavim!
Vaša poruka za naše čitaoce.
Kupujte radove naših mladih umetnika! Podržite ih, možda oni sutra postanu zvezde i shvatite da ste napravili i odličnu investiciju. I Karavađo (Caravaggio) je jednom bio mladi umetnik!
Fotografije: Srđan Kalinić
Pratite Martu i na Instagramu.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
