Do nekog uzrasta od nekih 27, 28, pa do 30, trebalo bi da skontamo svoje glavne mehanizme i da naučimo da ih iskoristimo.
Da znamo da li smo čovek trenutka, koji u momentu skače naglavačke čim pomisli bazen, ili smo skanjeralo koje dvesta godina vrši psihičke pripreme i teško se odlučuje, a zatim kad najzad počne to nešto što se spremalo toliko dugo, ostaje u tome i kad situacija izgubi svaki smisao.
Da poznajemo svoje motive, da znamo da li nas pokreće kazna ili nagrada, da li delujemo uprkos i zainat, da li smo od onih koji su u stanju da rmbaju sa svom mogućom efikasnošću, samo zato da bi preturili preko glave ono što mrze i što je teško, da bi posle mogli zasluženo da uživaju.
Da li smo zabušanti, štreberi ili kampanjci? Da li moramo da mislimo da smo se namučili da bismo verovali da zaslužujemo nagradu? Ili ništa ne možemo da postignemo dok se ne opustimo i ne dosegnemo spontanost delovanja?
To je baš mnogo dragocenih stvari koje treba da znamo o sebi. Jer kad isprovaljujemo to kako, zbog čega i u kojim okolnostima najbolje delujemo, onda na to možemo da računamo i možemo da kreiramo odgovarajuće okolnosti svesno.
Možda nam je potrebno da se naljutimo, da bismo stupili u odlučnu akciju i po kratkom postupku pregazili konkurenciju, preskočili prepreke i ostvarili ono što smo zamislili. Ako to znamo o sebi, onda nećemo morati stvarno i mnogo da se ljutimo i primamo. Biće dovoljno da samo pomislimo kako neko pokušava da nas spreči i da nas saplete, da dostignemo radnu temperaturu bez belog usijanja i preteranog kidanja živaca.
Možda najbolje radimo zainat. Terajući inat i trenirajući na roditeljima, potrošićemo destruktivne načine inaćenja. Kad malo porastemo, dužni smo da skontamo da inat može da bude vrlo korisna motivacija – da dokažemo da možemo ono za šta bi se svi kladili da ćemo u tome propasti.
Trenutke i životne periode u kojima treba da obavimo neke zajebane stvari, poznajemo kroz onaj osećaj sad il’ nikad, kad znamo da moramo da iskoristimo okolnosti i zalet koji smo uhvatili da isteramo trku do kraja.
Da uhvatimo sebe na brzaka i pređemo igricu dok još nismo počeli da razmišljamo.
Ako smo skloni da beskrajno odugovlačimo sa uvođenjem neophodnih promena, a pritom tačno znamo šta treba da radimo, samo nikako da to uvedemo u raspored, moramo da se nadmudrimo. Da počnemo odmah, čim se setimo, a ne da kalkulišemo kako će nam više odgovarati da počnemo u petak ili sledeće nedelje ili kad ostanemo na odmoru. Uvek se radi o nekoj disciplini, o odgovornosti koju nevoljno prihvatamo – da krenemo na vežbanje ili započnemo dijetu, da dopunimo CV i počnemo svakog dana da ga šaljemo na sve adrese, da krenemo sa učenjem na vreme, da odemo da proverimo dioptriju, da ofarbamo one ramove što čekaju već godinu dana u garaži…
Možda bolje radimo ako kaznimo sebe za propuste nečim što je korisno za nas – učimo dva sata duže, radimo 50 trbušnjaka više, operemo auto…
A možda moramo da uživamo u onome što radimo, da bismo postigli efekte, bilo da se radi o vežbanju i dijeti ili završnom obračunu.
Kaznite sebe ili nagradite, ili se iznenadite, preduhitrite i nadmudrite – šta god je potrebno za rezultat.
