Tijana Bass rođena u Karlovcu u Hrvatskoj 25.11.1980. godine. Devojka koja je maštala da bude glumica sada je u samom vrhu svetske rep scene. Tijana Bass ekskluzivno za Wannabe magazin priča o svom detinjstvu a i o tome kako je ostvarila svoje snove.
WANNABE MAGAZINE: Ćao Tijana, dugo se nismo videli. Kako si ovih dana?
TIJANA BASS: Ćao Miki! Zadovoljstvo mi je i čast pričati sa tobom. Dugo se nismo videli i mnogo stvari se je od tada dogodilo, promenilo… Život prebrzo prolazi! Ja sam osoba koja voli i ceni život, imam tu neku ”žilavost” u sebi, da i kada mi je najgore ja imam veru u dobro, a danas sam posebno dobro, pričam u ovako lepom društvu sa starim prijateljem za moj omiljeni magazin Wannabe!
Da krenemo od tvog detinjstva, koja je bila tvoja omiljena igračka kada si bila mala ?
Omiljena igračka? (smeh) To je definitivno Alberta, moja plišana stonoga! Ona i ja smo se znale igrati satima. Sećam se kao da je bilo jučer. Bila sam ponosna na svoju prijateljicu. Ona je bila drugačija od običnog kućnog ljubimca. Umislila sam da je došla kod mene iz Australije i da je posebna, živa i samo moja! Kada bi mogla u životu imati jednu želju, ta želja bi bila da se zauvek vratim u detinjstvo…
O čemu si sanjala u detinjstvu?
Oduvek sam sanjala sebe na nekoj pozornici. Nešto sam ili čitala, ili glumila, ili pevala! Pozornica je za mene značila, i znači sinonim za slobodu! Na njoj se mogu umetnički izraziti, i taj izražaj podeliti sa drugim ljudima i to je ono što je bitno, čoveku ponekada nije dovoljno da umetnost svoje duše deli sam sa sobom u svojoj sobi. Nažalost neki ljudi omalovažavaju nas ”umetnike”, misleći da smo utopična bića koja ne rade ništa ozbiljno, realno i konstantno. Na razne načine nas etiketiraju, mada poznato je da je upravno onaj koji ”etiketira”, željan da ga se čuje, prepozna! Shakespeare je to divno rekao: ”Ceo život je pozornica, i svi muškarci i žene, samo su igrači…..”
Rođena si u Karlovcu, u Hrvatskoj, i tvoje detinjstvo je narušio stravični rat. Da li misliš da si prerano odrasla?
Definitivno je rat bio najveći preokret u mom životu! Potpuni šok! Jednoga dana igrala sam se na igralištu, imala sve, porodicu na okupu, prijatelje, mir, veselje, slobodu i sreću, a dan nakon toga najružniju priču na svetu- rat! Zaista tako je to bilo, sve se je preokrenulo preko noći. Barem tako se je deci činilo; dok smo bili deca nismo bili svesni fašizma. Činilo se je kao da je odjedanput bilo najvažnije koje je ko nacionalnosti, čiji roditelji pripadaju ”desnici”, čiji pripadaju ”ljevici”. Došle su uzbune, oluje, strahovi, diskriminacija! Nažalost ja, moja sestra Sanja i roditelji smo morali pobjeći jer nismo odgovarali trenutnoj režimskoj politici. Mi nismo ljudi koji verujemo u mržnju i pobijanje, dakle morali smo otići. Ali ja sam zadržala dete u sebi, nisam ga ostavila na dvorištu. Rat me je ošamario, uzeo nam sve materijalno što smo do tada stvorili, ali ne i dušu našu!
Kakvo je bilo kasnije tvoje detinjstvo u Mariboru?
Slovenija je zemlja koja nam je širom otvorila svoja vrata i to neću nikada zaboraviti. Maribor je lep miran grad gde sam provela ostatak svoga detinjstva. Dakle od 1991. na dalje. Nažalost ima tu i ružnih uspomena. U školi su me većinom teško prihvatali. Bila sam prozivana različitim imenima poput ”begunka”, ”bosanka”, ”izbeglica”, itd. Imala sam čak i problema pod nastavom. Neki od profesora me nisu prihvatili i jasno davali do znanja da nisam dobrodošla! Bilo je teško, ali uz pomoć dobrih i normalnih ljudi, koji su uvek bili uz mene, ja sam stalno verovala u dobrotu ljudi. I znala sam odakle proizlazi fašizam. Fašista mrzi druge, ”drugačije” ljude, zato što prezire samoga sebe!
Dolaziš u Beograd da upišeš fakultet, da li si osećala da će ti upravo on promeniti životni tok?
Beograd i godina 2001. Još jedan veliki preokret posle 1991. godine kada je rat počeo. Da, osećala sam tu ponovnu promenu. Znala sam da moram otići u Beograd, znala sam da će mi taj odlazak promeniti život! Teatar ”DADOV” je bio prvi preokret. Časovi ”Show dance” plesa, i učenje glume mi je dalo ogromno znanja i konačno probudilo ”umetnika u meni”! A ono što mi je najdraže, je to da sam zbog odlaska u Beograd imala priliku provoditi više vremena sa familijom iz Mladenovca!
Jedan običan izlazak u grad je promenio sve, voleo bih da podeliš taj događaj sa nama?
Tako je! 2003. godina! To je bio ”običan” izlazak u grad, tačnije na splav ”Ambis”. Da nije bilo divnih prijatelja poput tebe, Ane, Gorana i Tume, ja ne bih upoznala Chuck D-ja. Nedelju dana pre velikog koncerta Public Enemy, stalno su mi bili u očima plakati, odnosno najava koncerta te legendarne američke rap grupe! Nisam ni sama znala protumačiti šta to znači, niti sam planirala otići na koncert zbog obaveza koje sam tada imala. Ali poznavala sam sve organizatore koncerta, koji su me pozvali da budem deo tima i da upoznam grupu, jer su znali da sam veliki ”fan”. Tako je i bilo. Otišla sam na splav Ambis upoznati grupu i ostala na tom istom splavu do šest ujutru pričajući sa liderom grupe, gospodinom Chuck D-jem. On je bio fasciniran mojim tekstovima odnosno pesmama koja sam godinama pisala na engleskom jeziku. Znala sam mnoge na pamet, i ne znam odakle mi hrabrost ali odjednom sam mu počela izvoditi, repovati te tekstove, i tada me je upitao: ”Da li bi htela raditi i biti deo moje diskografske kuće www.slamjamz.com?” Ja sam rekla da, i moj život se je potpuno preokrenuo. Ponovno.
Koliko si bila tada spremna na sve to što te je čekalo u budućnosti?
Pa mislim da umetnik nikada nije dovoljno spreman. I mislim da sam bila pomalo naivna, jer sam mislila da će se sve desiti kao u bajci, te da ću izdati album još te iste godine. Naravno izdavanje albuma je proces. A Chuck D nije netko ko podučava svoje artiste da budu marionete i samo još jedan američki instant proizvod. Tek godine 2006. se selim u New York i započinjem ozbiljno profesionalno snimanje albuma. Zahvalna sam svome prijatelju i mentoru Chuck D-ju, koji mi je dao producenta Studdah Man-a, koji me je mnogo naučio i dao mi moje prve Hip Hop bitove na koje sam repovala. Moram i napomenuti da je upravo Beograd bio grad u kojem sam snimila svoj prvi glazbeni demo snimak. Sećam se kao da je bilo jučer. Ulazim u studio Bassivity Recordsa i snimam svoju prvu pesmu! Snimala sam čak i u studiju Aleksandre Kovač, od koje sam mnogo naučila.
Da li pišeš sama sve svoje tekstove?
Da, sama pišem svoje tekstove. Pisanje doživljavam kao neku vrstu katarze! Pišem o ratu, o ksenofobiji, o ljubavi, o miru, o mržnji, o slobodi, o erotici, zaista o svemu što me duboko uzbuđuje! Moj album “Playground”, koji je izašao 2009. godine je upravo ono ”igralište” iz moga detinjstva. I poput duge, pun je boja, poput pištolja pun je emocija! Čast mi je reći da mi je za taj album jednu od pesama napisao Chuck D, pesma se zove ”Is that All U Got?”, a dve pesme je napisao Studdah Man. Album možete naći na ovom linku.
Dosta si napredovala u pevačkom smislu, ko je zaslužan za to?
Repanje je nešto što mi je uvek dolazilo spontano i prirodno. Osećala sam se živom dok sam kroz rap izražavala svoj bes ili sreću! Ali za pevanje je trebalo rada. Časovi klavira su mi mnogo pomogli. Ali tu bi posebno istaknula moju profesorku pevanja, poznatu opernu pevačicu Veru Danilovu koja je ”otvorila moj glas”, naučila me je pevati!
Koliko ti je bitna podrška porodice?
Bez porodice, ne bih bila to što jesam. Sve što jesam sam zbog mame, tate i sestre Sanje! Oni su moja voda, moj najveći oslonac!
Slikala si se za slovenački “Playboy”, kakvo iskustvo ti je to donelo?
Divno iskustvo! Ljudsko telo nije tabu i ja se ne sramim toga što sam žena i što volim erotiku. Ponosna sam što su me mnoge žene kontaktirale posle tog izdanja “Playboy”-a! Naime u intervjuu sam izjavila da živim za dan na koji će u zemljama zavladati žene predsednice, koje neće biti još samo jedne ”kraljevne na zrnu graška”, poput onih iz Velike Britanije, već prave emancipirane labudice koje se ne boje svoje erotičnosti dok upotrebljavaju svoju pamet! Naime, po mom mišljenju nema jačeg oružja od takve žene! Ta moja izjava za “Playboy” je pomalo šokirala slovenske medije odnosno ličnosti, a inspirirala velik broj žena koje su živjele u kutijama na kojima piše: Kurva si ako ne skrivaš svoje telo! Posle tog “Playboy”-a nazvala me je i jedna emancipirana labudica, velika dokumentaristka Maja Malus, sa kojom sam snimila kadrove za njen dokumentarni film, upravo o problemu koji sam spomenula. Moja poruka glasi: Erotika nije tabu!! Imam svako pravo raditi humanitarne projekte i istovremeno biti živa, voleti romantiku i seks!
Da li te ljudi sada drugačije doživljavaju?
Kao što sam već ranije rekla ljudi obožavaju nešto etiketirati, mistificirati, raditi od muhe slona. Iskreno, mene ni malo ne zanima šta o meni misli neko ko me ne poznaje. Ljudi koji me poznaju, znaju ko je Tijana. Jasno, da su neki čak i meni bliski ljudi, bili poprilično šokirani što sam se slikala za “Playboy”. Ali, kada su videli slike, bilo im je jasno da se nisam do kraja skinula, slike su samo veoma erotične, niti malo pornografske prirode. Sa samim slikanjem htela sam dati do znanja da je erotika normalna pojava, i cenim činjenicu što je gospodin Hju Hefner, čovek koji je stvorio “Playboy”, u ono vreme ogromne rasne diskriminacije, upravo namerno rušio stereotipe, te pokrenuo ne samo seksualnu revoluciju, već je i ciljano zapošljavao mnoge afroameričke novinare, u vreme kada je boja kože i dalje bila najbitnija!
Kakve utiske nosiš sa svoje prve evropske turneje ?
U samo nekoliko dana sam proputovala jedan veći deo zapadne Evrope! Bilo je to nezaboravno iskustvo! Moja prva ozbiljna turneja koja je bila u sklopu Public Enemy turneje. Otvorila sam pet njihovih nastupa, na velikim pozornicama; bila je to tura koja je išla ovako: Amsterdam – Brussels – Darmstadt – Luxembourg – Paris! Nikada neću zaboraviti vatru u stomaku koju sam imala dok sam nastupala u Amsterdamu, a ni suze sreće prilikom zadnjeg nastupa u Parizu u Elysee Montmarte! Bilo je neverovatno što si i ti Miki bio sa mnom, i to baš u Amsterdamu, opet kao podrška! Zaista imam sreću što u životu imam ljubav svojih dragih prijatelja, koji mi uz moju porodicu znače sve!
Kaži nam nešto više o projektu na kom radiš sa Chuck D-em?
Projekat koji radim sa Chuck D-jem, odnosno sa Public Enemy zove se FACE OF FREEDOM project. U pitanju je veliki internacionalni humanitarni projekat, koji je na neki način ”kruna” mog samostalnog rada, stvaranja a i saradnje sa dragim prijateljem Chuck D-jem i njegovom diskografskom kućom SLAMjamz Records. Sve je počelo kada sam dobila ideju o stvaranju novog pravca u muzici, radi se o novoj vrsti Etno-Hiphop muzike. Reč je o spajanju Balkana sa Amerikom, trubača sa političkim repom, dakle spajanje ”nespojivog”. Prvo je bila namera samo snimiti pesmu u duetu sa velikanima repa Public Enemy, ali posle se je sve preokrenulo i proširilo iz jedne pesme u ceo projekat. Događaji koji su se desili u Francuskoj prošle godine, diskriminacija, deportacija Roma i neo-fašizam, su me veoma dodirnuli i odlučila sam da text i muzika za Face of Freedom zaslužuje da je čuje ceo svet i da se nakon izdanja pesme i spota pokrene ceo ”movement” i borba za slobodu svih ljudi. Muziku za tu pesmu je radio poznati zagrebački producent Baby Dooks, a trube su odsvirali Bojan Ristić Brass Band. Spot za pesmu je režirao David Burk (”Outdoggy video”), a produkciju sam preuzela sama što mi je bio do sada najveći izazov u životu! Glavni deo spota smo snimili u Beogradu gde je prilikom snimanja održana velika press konferencija u organizaciji MTV kuće. Trailer za spot je već izašao i za sada je kritika odlična. Naravno ima tu još mnogo informacija, pogotovo o humanitarnom delu projekta, pa one koje zanimaju ideje o slobodi i humanitarnom radu, odnosno borbi protiv diskriminacije manjina, pozivam da posete moj web page, gde ćete dobiti sve detaljnije informacije o meni i o Face o Freedom projektu: www.tijana-bass.com
A sada malo i o modi, koji je to stil koji Tijana nosi ?
Uf, ja zaista nemam prepoznatljiv stil, moj stil je potpuno atipičan. Uvek drugačiji. Poznata sam možda po tome što volim sama kreirati. Od najobičnije bele majice znam napraviti šik kreaciju! Obožavam sakoe recimo, i možda su jedino sakoi neka konstanta u mom stilu i po tome i nešto što je veoma često deo moga stila! Obožavam detalje ali moj omiljeni modni detalj nije recimo nakit, već je to make-up. Luda sam na make-up i mislim da upravo sa njime dajem pečat svakome svome stilu. Čak ponekad i profesionalno radim kao vizažista ali to je za sada retko. Volim jeftine stvari kojima pridodajem nešto skupo ili nešto što je samo moje.
Imaš li omiljenog dizajnera?
Imam nekoliko omiljenih. Kad je obuća u pitanju obožavam Isabel Marant a za odeću su mi omiljeni Emilio Pucci i ljudi koji rade za Etro. Sva ta modna hrabrost proizlazi iz New Yorka, jer dok sam živela u tom gradu moj stil je dobio krila, niko nije u mene buljio dok sam šetala ulicom u vojničkim čizmama i beloj čipkastoj haljinici. I nije istina da tamo zvezde nose samo brendove. Ironično ali neke od veoma poznatih imena videla sam od glave do pete u H&M-u i nabačenim starim šalom od bake, ili plastičnim naočarama od Kineza i ručnim satom od 150.000 dolara. Ja osobno isto volim nositi H&M, pogotovo njihove majice od kojih deo zarade ide u humanitarne svrhe. Dakle obožavam eksploziju boja, emociju i revoluciju u modi! Sve to smirujem sa jednobojnim klasičnim detaljima poput crnih šešira, jeans-a, i naravno večnih, meni omiljenih sakoa!
Čiji ti se stil sviđa, kada govorimo o tvojim kolegama?
Mnogo mi se sviđa stil Ane Stanić, stil srpske reperke Ane D Bejbe i stil reperke iz Londona M.I.A-e. Jedina žena iz šou biznisa koju nikada nisam videla užasno obučenu je to definitivno Kate Moss. Mada stil nije samo nešto što nabaciš na sebe, stil je stanje svesti, stil je pokazatelj duševne sreće ili nesreće. Stil je u konačnici ono nešto što novac ne može kupiti. Primer je recimo, Britney Spears.
Koji su tvoji planovi za budućnost?
Planovi su ići korak po korak. Nedavno sam imala veliki test života, veliki stres i puno, puno izazova. Po prvi puta nisam bila samo artist, nego sam organizirala projekat života- Face of Freedom projekat, u kojem su mi mnogo pomogli Studdah Man, naravno Chuck D, moj PR Kaly Kolonič, David Burk i Aleksander Legen. Spot dakle još nije izašao, izlazi 9. maja, i onda kreće prava akcija. Face of Freedom on line magazin, nastupi po festivalima i ponovno turneja po Evropi, o kojoj ćete uskoro saznati na mom web pejdžu. Za sve one koji žele da prate moj rad još detaljnije mogu da me nađu na Facebook-u, i pod Face of Freedom project:
Za sam kraj, imaš li neku poruku za sve čitaoce Wannabe magazina?
Poruka za kraj je da kraja nema. Uživajte u životu! I zapamtite sloboda dolazi iznutra! You are all Face of Freedom!
Miki Živković je PR menadžer i glavni stilista svih kataloga i revija kompanije Greyhound u Bangkoku. Njegov život su moda i putovanja, hobi mu je šoping, a bolest od koje pati – manična kupovina.
