Kafa je postala sinonim za priču, trač, sukobe mišljenja ili jednostavno ćaskanje o provedenom danu. Postala je verni pratilac svih događanja i dešavanja savremenog društva. Nešto kao modni dodatak autfitu ili ljubimac u LV tašni, što prezirem, blago rečeno.
Dogovoren je odlazak na kafu (čitaj: tračarenje) sa drugaricom, koja je, onako usput i neobavezno, dodala da dolazi i njen “prijatelj”. Naravno da mi ne smeta prijatelj, imaćemo muško viđenje za ženske probleme i to će biti od velike pomoći. Seli smo na naše tradicionalno mesto, ja sam naručila omiljenu kafu i dok sam poručivala nisam mogla a da ne primetim malu razmenu pogleda između njih dvoje. Nije to bio pogled “imaš nešto na nosu, umazala si se”, taj pogled je nosio zagonetnije značenje. Kao i svaka dobra drugarica, rekla sam sebi da umišljam. Pitala sam je kako idu stvari sa Urošem, što je rezultiralo meškoljenjem na stolici i kratkim “dobro je, nego…”; zatim skretanje teme na moj fakultet. Lampica mi se automatski upalila, ali sam je za sad stavila na OFF. Na pola moje moke i početka razvezivanja mog jezika pod uticajem kofeina, Sara je rekla da mora do toaleta, ostavljajući me sa “razmenjivačem značajnih pogleda”. Počela sam da ga propitujem razna pitanja: ko je, šta je, čime se bavi itd. Kada mu je zazvonio telefon, zgrabio ga je brzinom svetlosti i otrčao da se javi, a mene ko šiša. Uzela sam novine iz kafića i odlučila da glumim da nisam sama za stolom. Jedne novine prelistane, pa druge, pogled na sat – 10 minuta je prošlo. Zatim 15 minuta, pa 20 minuta?!
Moja bujna i rascvetala mašta prikazala mi je sledeći scenario: Sari je bilo loše, otrčala je do toaleta, onda je udarila glavom o lavabo, leži tamo onesvešćena i zaključana, a niko za to ne zna! Odjurila sam tamo, kao da me trista đavola juri, naletela na vrata sa nacrtanom devojčicom i panično ih otvorila, kao da se radi o životu ili smrti. Nije bilo pitanje života ili smrti, ali je proces “usta na usta” bio u toku, kao i jedna ruka na njenoj butini, druga ko zna gde. Bili su pripijeni uza zid, WC šolja je služila kao podupirač za nogu i zamalo da ugledam “bliznakinje” na izvol’te! Šokirana obrtom situacije, promumlala sam “pardon” i htela da dodam “samo izvolite”, pre nego što izađem. Ništa mi nije preostalo, nego da se pokupim i odem, još uvek ne verujući da sam bila paravan za seks-šemu. Nisam bila ljuta, naprotiv, smejala sam se u busu njihovim zblanutim izrazima lica u trenutku kada sam kao furija uletela u eksplicitnu scenu.
Znajući da za razmatranje teme “prevara – da ili ne?” treba najmanje dvoje ljudi, onako sa vrata sam ispričala svojoj boljoj polovini šta se upravo odigralo. Rafal optužbi i opšte poznato “sve su žene iste!” je bilo njegovo mišljenje. U tom hladnom ratu protiv prevare ja sam odlučila da budem švajcarski neutralna. “Kako možeš da budeš neutralna, majke ti?!” Dragi moj, ljudi nisu crni ili beli, ljudi su namazani svim bojama. Prevara je nešto kao adolescencija ili zabranjeno voće – period kada probaš, eskperimentišeš, znaš da ne smeš, ali ipak to sebi dozvoliš. Verzija “Loša Ja” prevlada, osetiš trnce u stomaku i strah da te ne uhvate. Prevara rađa zadovoljstvo, a ubija savest. Ali ako nije tvoja prevara, čemu mešanje i lažno moralisanje? Lažni moralisti šapuću iza leđa “kako je nije sramota?”, a smeškaju se kada ih pogledaš u oči. Stvarno, kako je nije sramota da proba zabranjeno, da bi naučila gde su granice? Ne slažem se sa celom “Merlin-Kenedi-Džeki” stvari, ali nemam nameru da sprovodim ikakvu Inkviziciju i spaljivanje na lomači. Kroz godine odrastanja shvatila sam da ljudi koji varaju imaju razloga za to, ali ja neću da bežim od njih kao da su zaraženi. Prevara nije prenosiva bolest. Umesto toga, pokušaću da ih razumem. Kada me pitaju šta ja mislim o tome, kažem im da je to loše, jer stvaraš sebi paranoju da te uhvate i pritisak da li će iko da sazna, ali je takođe i tuđa stvar, a poznato je da se “u tuđ tanjir ne gleda”.
I tako sam ja sva srećna i ubeđena bila u to šta pričam, kada me je Sara nazvala da mi sve objasni, da se izvini, da kaže da ne zna šta joj bi. Izložila sam svoje viđenje sa sve “ja te potpuno razumem, ali…”; i šta sam dobila? Navalu psovki, veliko zameranje što nisam na njenoj strani i jedno spuštanje slušalice. WTF?! Shvatila sam da prevara traži saveznike ili neprijatelje. Neutralci nisu dobrodošli, jer su u kategoriji “nit’ smrdi, nit’ miriše”. Prevara traži žrtve, a ja sam svoju podnela videvši stiskavac u toaletu. Ostajem pri neutralnosti, kako god da se okrene. Ko je bezgrešan, neka baci kamen.
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
