Hotelsko apartmanski kompleks “Kraljevi Čardaci SPA” su jedno od najlepših mesta na kojem možeš da odsedneš ukoliko boraviš na Kopaoniku. Od 2011. godine kada su u “Čardacima” odseli prvi gosti, ovaj kompleks neprekidno raste, razvija se i svojim gostima nudi bogate sadržaje koji su zaista vredni pažnje. Sa vlasnicom i direktorkom preduzeća, Vesnom Kostadinović, razgovarali smo o tome kako je uopšte nastala celokupna ideja, kako se razvijala i ko joj je na tom putu bio najveća podrška, inspiracija i motivacija da uvek ide napred.
WANNABE MAGAZINE: Stvaranje “Kraljevi Čardaci SPA” zahtevalo je mnogo ulaganja, kreativne energije i odricanja – ispričajte nam kako ste došli do toga da se orijentišete na turizam i ugostiteljstvo, šta je bilo najteže i najizazovnije, a šta je u ovom poslu vaša najveća nagrada i satisfakcija?
VESNA KOSTADINOVIĆ: Godine 2009. smo kupili plac na Kopaoniku u želji da imamo svoj apartman. Moj suprug dolazi na ideju da napravimo manji kompleks apartmana i da, iz zarade prodatih, jedan apartman ostavimo nama. Zahvaljujući idejnom rešenju kompleksa, pre svega mislim na dobro organizovan prostor, gde je na maloj kvadraturi funkcionalnost bila na prvom mestu, kao i pružanju usluga tehničkog održavanja kupcima, apartmane prodajemo pre završetka kompleksa zajedno sa apartmanom koji smo želeli da zadržimo. Taj objekat završavamo krajem iste godine.
Ispunjeni dobrom energijom zbog uspešno obavljenog posla, već početkom sledeće godine kupujemo nov plac i krećemo u novu fazu gradnje. Kako se povećavao broj apartmana tako se stvarala i potreba da se kupcima ponudi i neki sadržaj; prvo je to bio kafić, zatim restoran, spa centar… Iz zarade prodatih apartmana novac smo ulagali u te sadržaje i hotelski blok, koji je počeo sa radom kada je kompleks počeo da živi. Kupci dobijaju mogućnost da od svojih apartmana prihoduju jer uporedo otvaramo agenciju koja posreduje između Čardaka i vlasnika apartmana i većina vlasnika odlučuje da apartmane izdaje preko nas.
Gradnja se nastavljala iz godine u godinu. Danas HAK Kraljevi Čardaci obuhvataju 307 apartmana, hotel sa 56 soba, SPA&WELLNESS deo za odrasle i wellness za decu, pivnica, restorani, kongresni centar…
Nije sve bilo jednostavno i lako… Bilo je dana kada smo se pitali šta nam je sve ovo trebalo, ali iz ove perspektive mogu da kažem da je vredelo… Najveći vetar u leđa su bili ljudi koji su u nas verovali i ulagali novac u svoju nekretninu mnogo pre nego što je ona bila završena. Mi smo se trudili da ih ne izneverimo, poštovali smo rokove i svake godine bogatili kompleks novim sadržajima.
Najveći kompliment za jednog hotelijera je kada vidi gosta koji se vraća. Dešavalo mi se da prisustvujem sceni da se gost prilikom prijave na recepciji, prvo srdačno ispozdravlja sa zaposlenima, pa onda uzme ključ od sobe. Jednom mi je jedna gošća rekla da se dolasku u Čardake raduje kao odlasku kod najbližih rođaka… To su te lepe stvari zbog kojih kada je u poslu teško kažem”vredelo je”. Takvi komentari, gosti koji u godini dođu po više puta u Čardake, knjiga utisaka koja je prepuna lepih utisaka, nasmejana i zadovoljna lica dece, koja su naši česti gosti, to je velika nagrada!
Porodični poslovi evidentno najbolje uspevaju – kad delite sa nekim odgovornost i imate zajedničke interese i ciljeve, to daje stabilne rezultate. Da li ste, pored muževljeve, imali još porodične podrške u svom poslu?
Pitanje je da li bi u nekim momentima neko od saradnika mogao da te razume na način na koji to može neko sa kim inače deliš život, a tu je i jasan zajednički cilj kao i dobro podeljena zaduženja, bez da razmišljaš da li će posao koji nije u tvom opisu biti dobro urađen, pre pomislim za sebe da li sam nešto mogla još bolje… A to je velika stvar, kada u poslu imaš dobar oslonac.
Naravno tu je i nesebična podrška mojih roditelja i sestre. Jedno od većih odricanja je bila nemogućnost da više vremena provedem sa decom. One su bile baš male kada je gradnja na Kopaoniku krenula. Tada je taj “baka, deka, tetka servis” bio od ogromne koristi. U nekim godinama Lenkinog i Lolinog odrastanja, mislim da su više vremena provodile sa bakom i dekom, nego sa mnom. Naša česta putovanja na Kopaonik su bila u paketu sa mojim roditeljima. U tim momentima o babysitting-u nisam razmišljala, oni su bili već penzioneri i znala sam da će samo oni ispoštovati svaku želju supruga i mene kada je vaspitanje dece u pitanju, šta sme, a šta ne. Znam da im je kao baki i deki bilo jako teško da im ne ispunjavaju više dečijih željica, ali s obzirom na to da su mnogo vremena provodili zajedno to ne bi bilo poželjno u nekom daljem vaspitanju. Priznajem da sam tada bila poprilično zahtevna i to sve u strahu da njih dve odrastaju u dobre ljude, da ih odmalena spremamo za život i da nema puno prostora za veliku razmaženost. Danas su one već školarci, poprilično samostalne i dobre devojčice. Sada se čuvaju same, obožavaju Kopaonik, smele su i hrabre i previše za svoje godine. Često ih, u šali, nazivam našim malim gorštacima.
Kada ste vlasnik i rukovodilac, da li ikada možete da ostavite posao ispred kućnog praga, kao što stručnjaci savetuju svim zaposlenima koji nose pritisak velike odgovornosti?
Ja živim sa najbližim poslovnim saradnikom; kod nas se i na odmoru priča o poslu. Još nisam dostigla taj nivo ili tu poslovnu zrelost da mogu deo dana da se isključim. I to se vremenom kroz posao da naučiti… Verujem u to i tome se unapred radujem (smeh)!
U čemu je vaša snaga, inspiracija, motivacija?
Zdrava i jaka porodica, ljubav prema poslu, Kopaoniku, prirodi…
