Da li si i ti u poteri za svojim snovima? Ako još uvek nisi ostvarila svoje snove i ako ih još uvek budna sanjaš, ili ako si pak, prešla na onu drugu stranu, i živiš ih, nije naodmet da razmenimo po koju, na temu sanjarenja i onih najluđih, isanjanih snova. Zatim, o tome koliko zapravo ima mogućnosti da se snovi uopšte i ostvare, onda kada je nizak start, prstom sudbine, geografski (pred)određen baš ovde, “U zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu”, ali i o onoj čuvenoj “Pazi šta sanjaš, možda ti se i ostvari”. Zapravo, taj citat koji naznačava da snovi nisu bezazleni i te kako je važan i zapravo govori i o tome da sama materijalizacija dosanjanih snova neće doneti ama baš nikakvu satisfakciju, ukoliko pritom ne vodimo računa o samom putešestviju koje se završava takozvanim “srećnim krajem” iliti ostvarenim snom. Jer, katkad se to putovanje zna odužiti i ne treba smetnuti s uma da prava suština uspeha ipak leži u življenju svakog predstojećeg koraka, uspona, ali i pada. Ovim tragom se zametnula ideja jednog piskarala o intervjuu i editorijalu koji sledi, kao fuziji ljudskih umešnosti u ovom interesantnom vremenu u kom smo se obreli. Stoga sledi priča, ali i razgovor sa mladom umetnicom, nadasve violončelistkinjom Jelenom Mihailović, poznatijom kao Jela Cello. Naime, ona se već predstavila svetskoj publici na čuvenoj dodeli Oskara u Los Anđelesu, zatim istakla saradnjom sa značajnim imenima poput Jamesa Camerona, ali i dobila vetar u leđa od strane muzičkih i produkcijskih giganata, poput Warner Music Group i ona najavljuje veliko druženje sa širom publikom u Beogradu, zajedno sa svojim simfonijskim orkestrom Power Simphony Orchestra, 29. novembra u Sava Centru.
WANNABE MAGAZINE: Možete li da nam ispričate kako je došlo do toga da osnujete Power Symphony Orchestra?
JELA CELLO: Jela Cello Power Symphony Orchestra sam osnovala sa svojim najbližim saradnicima 2012. godine. Osnovna ideja postojanja takvog orkestra je bila da okupimo mlade, akademski obrazovane umetnike i da sa njima izvodimo koncerte, snimamo muziku i razvijamo ideju infiltriranja simfonijskog zvuka u širi auditorijum, što do tog momenta nije bila toliko zastupljena misija. Na našu srecu, a možda smo i sami na to uticali, simfonijska muzika je sve prisutnija i koncertne dvorane su sve punije, a publika više uživa u zvuku simfonijskog orkestra. Orkestar u ovom trenutku broji 55 članova, a kroz sve godine unazad je kroz njega prošlo dosta umetnika. S obzirom na kompleksnost koju sa sobom nosi okupljanje i održavanje takvog sastava kao i na kompleksnost snimanja muzike sa tako velikim ansamblom, trebalo je neko vreme da realizujemo zamišljeno, ali mogu sa ponosom da kažem da sada moj simfonijski orkestar i ja imamo našu autorsku muziku koju izvodimo pored klasične muzike i obrada pop i rok numera, koje su obeležile istoriju muzike.
Koliko dugo svirate violončelo i koliko dugo se bavite muzikom uopšte i na koje sve načine?
Ljubav prema muzici osećam od najranijeg detinjstva, a violončelo sam počela da sviram na početku osnovne škole. To se u tom trenutku činilo kao slučajan izbor, ali je u stvari bio sudbinski i pri prvom susretu sa instrumentom ruke su legle na žice kao da je oduvek tu i trebalo da budu. Samo savladavanje veštine sviranja violončela je potrajalo i put nije bio lak, ali sa pobeđivanjem sebe i sopstvenih granica, ljubav prema muzici i instrumentu se kroz godine samo povećavala.
Pored violončela, sviram i klavir, mada ne mogu da se pohvalim da sam spretan izvođac, više ga koristim za svoje potrebe, kada pišem muziku ili isprobavam kako bi određene melodije zvučale u različitim aranžmanima. Kad god uzmem violinu u ruke kolege kažu da mi stoji kao da sam se rodila sa njom, pa mogu pomalo da zasviram i na njoj ali to ni iz daleka nije onako kao kada uzmem violončelo u ruke. Kroz školovanje sam više koristila svoj vokal pa sam više pevala, i želja mi je da u nekim budućim projektima iskombinujem violončelo i glas. Muzička škola i Fakultet muzičke umetnosti su mi dali ogromno znanje i zahvalna sam svim svojim profesorima na načinu na koji su radili sa nama. Ali naše umetničko usavršavanje traje ceo život, pa je školovanje ustvari samo početak. Na svim daljim dostignućima moramo sami da radimo i da istražujemo sebe i svoje mogućnosti.
Vaše interpretacije neretko predstavljaju spoj različitih muzičkih pravaca. Od kuda i od kada datira odluka da uplovite baš u te vode?
Po završetku specijalističkih studija na Muzičkoj akademiji sam osetila potrebu da izađem iz okvira klasične muzike i da svoje muzičko znanje iskoristim tako što bih ga usmerila na kreiranje svog ličnog izraza. Odrasla sam uz različite žanrove, u našoj kući se uvek slušao dobar pop, rok ali i lepa narodna muzika, a klasično muzičko obrazovanje mi je dalo mogućnost da muziku sagledam iz svih uglova, pa sam tako sa saradnicima ušla u studio i sve je počelo kao isprobavanje i opipavanje našeg pulsa, ali i pulsa publike. Na našu radost, publika je prihvatila i ohrabrila nas da u tom smeru i nastavimo da radimo. Sve to je zajedno dovelo do pisanja naše autorske muzike, koja je pravi crossover između ozbiljne klasične muzike i savremene filmske i pop i rok rifova.
