U današnje vreme pravo na slobodu mišljenja ljudi koriste tako što o ukusima raspravljaju vrlo javno i žustro, pogotovo na platforama kao što su Tviter ili Fejsbuk. Baš iz tog razloga ponekad imamo osećaj da sve što nam se dopadne, a nije po meri društva koje se nešto pita, mi moramo da krijemo ili uvijemo u izraz “guilty pleasure”. Zašto je to tako i za šta smo mi to krivi, pokušaćemo da odgonetnemo u ovom tekstu.
Zašto bismo se osećali krivim zbog nečega što nam pruža zadovoljstvo?
Ako nas “radi turski melos”, ako smo se rasplakali dok smo gledali kako Bela vene bez Edvarda u sagi “Sumrak”, ili ako nam je knjiga “50 nijansi sive” otvorila neke nove vidike, uvek postoji neko ko će nas naterati da se osećamo loše zbog toga. Iako znamo da te knjige nemaju neku literarnu vrednost ili da su te pesme jedan nekvalitan šund, to nas neće sprečiti da se u nama probude emocije. Ne možete baš uz neki kvalitetan soul da razbijete čašu u kafanu i nema potrebe da se ikom zbog toga izvinjavate.
Radi šta te radi
Uvek se u životu vodimo time da radimo samo ono što nam želudac dozvoli, kao i samo ono što nas pokreće. To se odnosi na posao, na muziku koju slušamo, na filmove koje gledamo, knjige koje čitamo, klubove u koje izlazimo…Ono što te “vozi” te i ispunjava, a samo ispunjen možeš da se dovezeš na željenu destinaciju. Koliko god daleka ona bila, ako je prevoz neudoban, muzika na radiju dosadna, a saputnici neraspoloženi – put će nam biti loš. A onda nam i ta destinacija presedne. Zato je bitno da radimo ono što nas radi bez obzira na to “šta će reći selo”. Ja putujem kako ja hoću.
