Danica Karaičić aka Flora Goticcelli, autentična pojava beogradskog andergraunda, je mlada umetnica specifičnog duha, koja se već nekoliko godina bavi modnim dizajnom. Iako arhitekta po struci, iz potrebe sa stvaranjem i ispitivanjem svojih mogućnosti počinje da eksperimentiše sa odećom i torbama. Nedavno je završila i svoju prvu kolekciju koju opisuje kao casual i modernu, snažnu i futurističnu, maštovitu i elegantnu, postojanu i konkretnu, a ujedno raznoliku. Vrlo posvećena i izuzetno ozbiljna u onome što radi, za sebe kaže da i dalje misli i radi kao arhitekta, samo u drugom medijumu. Svoju konciznu misao pretapa kroz uvek izazovan i dosledan umetnički koncept.
WANNABE MAGAZINE: Imaš pravo na muzičku želju koja će pratiti ovaj tekst. Da li želiš da iskoristiš tu povlasticu?
FLORA GOTICCELLI: Sa zadovoljstvom.
Zašto Flora Gotticeli? To na neki način zvuči renesansno, a tebe nešto ne bih povezala sa renesansom.
To je nadimak koji sam dobila na fakultetu – Goticcelli, jer volim mračne stvari (nema veze sa gotik subkulturom), a Flora po restoranu u Parizu koji se zove Flora Danica (koje je moje pravo ime).
Da li moda predstavlja centar tvog interesovanja i da li je generalno voliš i pratiš, ili si neki svoj lični pogled samo usmerila i kroz tu oblast?
Trenutno je više ovo drugo. Moda mi je bitna u tom smislu što mi pruža mogućnost da zaokružim kreativni proces, što je danas, u Srbiji, u arhitekturi jako teško postići. Daleko od toga da je zamena za arhitekturu, samo je način da zadovoljim potrebu za stvaranjem.
Možeš li da objasniš vezu između arhitekture i mode koja se vidi u tvojim kreacijama? Kako se arhitektura odrazila na sve što si radila do sada kada su moda i odevanje u pitanju?
Ono što sam naučila studirajući arhitekturu se odražava na veliki broj stvari koje radim, tako i na modni dizajn. Kada se arhitekturi pristupi na jedan malo manje konvencionalan način, onda se drugačije sagledavaju događaji oko nas, otvaraju se mogućnosti za rešavanje različitih problema na nove načine. Kada mislim modu, mislim je kao arhitekta – radna maketa postaje radni model, samo u mediju tkanina, i onda su mogućnosti mnogo raznolikije nego kada je sve to samo na papiru u vidu crteža.
Osvrnuću se na fotografije na kojima vidimo tebe ispred zgrade SIV-a. Čini se kao jedan umetnički koncept koji je ujedno i jednostavan i kompleksan. Da li si kroz ovaj duhovit pristup izabrala da koketiraš sa ozbiljnom tematikom u okviru koje provlačiš i modni izraz, čime sve poprima značajniji karakter? Ili ti je zgrada SIV-a iz nekih razloga idejno arhitektonski odgovarala? Možeš li nam reći nešto o tome i objasniti šta si htela time zapravo?
Bilo je tu želje da se haljina sa lepršavim, nežnim rukavima pozicionira naspram zgrade SIV-a koja dominira svojom formom na tom potezu grada. Na taj način jedna drugu ističu – arhitektura odeću, i obrnuto, odeća arhitekturu.
Kako bi opisala svoju estetiku?
Nisam sigurna kako bih opisala tu estetiku, isto kao što ne znam kako bih opisala svoju arhitekturu, ili barem ono što bih u arhitekturi volela da radim.
Leptir iliti “šišmiš haljine” su već postale tvoj zaštitni znak. Zanima me šta za tebe predstavlja takva forma, jer ti prilično forsiraš taj stil i kroj, naravno kroz raznoliku ponudu. Takođe, zanima me zašto je haljina kao haljina osnova tvog dizajna – daješ joj prednost u odnosu na ostale odevne predmete.
Dominantno prisustvo haljina je na neki način refleksija moje potrebe da jednim odevnim komadom rešim problem odevanja. Do skoro su devojke i mlađe žene retko nosile haljine, pantalone/farmerke su bile obavezan komad u ormaru. Zašto ne iskoristiti slobodu u odevanju, koju kao žene imamo, da nosimo pored pantalona i haljine?
A “šišmiš haljine” su preudobne, pa mi se ne da da ih preskočim. Tu je i neobjašnjiva potreba da koristim mnogo tkanine za jedan model – za neke modele u novoj kolekciji ide i po 3-3.5 m materijala.
Da li sama šiješ svoje stvari ili imaš pomoć? Kada se u tebi javila želja da počneš da šiješ?
Šijem prototip, a za finalne verzije imam pomoć. Počela sam da šijem krajem osnovne/početkom srednje skole, uglavnom po šnitovima iz “Burde” i sličnih časopisa, da bih na fakultetu počela da radim stvari po sopstvenom dizajnu. Za mene je taj momenat izrade bitan, jer tek kada nešto prođe kroz moje ruke, vidim njegov potencijal – crtež me sputava.
Generalno, u vezi sa tobom i tvojim radom nailazim na pitanje o autentičnosti. Naime, budući da se ti pojavljuješ kao autor onoga što nosiš i to, kao što rekoh, jako upečatljiva pojava, da li nekad imaš utisak da tu može nastati problem i da potencijalni kupac može imati dilemu zbog osećaja nedovoljne originalnosti i na neki način pokušaja tvoje kopije?
Često nosim radne verzije (čak i kada sa njih vise konci), onda kada priliče mojoj figuri, iz jednostavnog razloga – nema potrebe da stoje na lutkama i ofingerima, a ponekad završe i kod mojih prijateljica. Iako to može na neki način predstavljati problem, ne mislim da potencijalni kupac može imati osećaj da kopira, jer svako od nas na različit način nosi isti odevni komad i aksesoar. Kada bismo svi imali istu energiju, hod, držanje, onda bi to već bio problem.
Uočljiv je i taj vintidž momenat, ne toliko odeće koliko obuće, pa čak i poneke torbe. Opet, nije to tipičan vintidž – obojeno je tvojom estetikom koju pokušavamo da otkrijemo i dočaramo. Pretpostavljam da sve pakuješ kroz takav manir i stajling jer tako želiš. Pitanje mogućnosti se uvek provlači, pa možeš reći i nešto o tome. Da li si tu ograničena te su tu često neki kompromisi ili sve izgleda baš onako kako ti želiš i zamisliš?
Kad kažeš vintidž, ja odmah pomislim na haljine, cipele i torbe naših baka, iako znam da nisi na to mislila. Teško je sputati sopstveni senzibilitet, ali je izazov uraditi stvari na novi način. Istina je nažalost takva da se, usled dugogodišnjeg haosa u ovoj zemlji, stvari često moraju raditi na mišiće, i nemoguće je izbeći kompromise. Ponekad sve ispadne baš onako kako sam zamislila, ponekad ne, i sa tim nemam nikakav problem. Sve dok imam kontinuitet u stvaranju, znam da će doći momenat kada će biti manje kompromisa, ili će oni barem biti druge prirode.
Sada ću dati neko zapažanje o poslednjoj kolekciji, zapravo prvoj, ali poslednjem što si radila do sada.
photo: Foto Đorđe Tomić FotonImages
hair: Dušan Petrović
make up: Anastasija Markov
Pomerila si se malo od sebe u nekim trenucima i iskočila iz tog okvira koji se često provlači u vidu već pomenutih “šišmiš haljina”, i ponudila, osim njih, i nešto u čemu ne moramo nužno tebe zamisliti, s obzirom na to da si ti najbolji prezenter svoje odeće. Dakle, različiti tipovi žena i različiti stilovi. Neki komadi se jasno nadovezuju jedan na drugi i čine sklop, dok sa nekim drugima i nemaju toliko veze i vrlo lako se mogu odvojeno posmatrati, a opet su deo jedne kolekcije. Svakako, ti si ih mudro nadovezivala prateći kolorit. Ono što konkretno kolekciju čini zaokruženom i ono čime praviš vezu između njih i jeste ta falta. Laički gledano, ta igra forme uz faltu odnosno preklop, koja je tebi zanimljiva, naizgled može biti jedna prosta stvar, nebitan faktor. Međutim, ti njome razvijaš ideju arhitekture kroz modu, u nečemu ne tako očiglednom pronalaziš jasan karakter, zamišljaš konstrukciju, a različite stilove spajaš u jednu kolekciju koju vezuje samo ona – falta! Evidentna je i likovnost i stav avangardnijeg minimalizma.
Dodir dvadesetih, pedesetih, šezdesetih, a istovremeno i futurizma. Frizura prilično dominantan činilac koji utiče na opšti utisak. Dosta tog striktno ženstvenog vajba, ali ne znam zašto ja kod tebe osećam dozu dekadencije? Moguće da taj miks stilova koji prezentuješ takođe utiče na takav dojam, segment futurizma, arhitektonskog minimalizma, snažan stav, ambijent i ogoljena fotografija.
Ali, sada prevashodno govorim o segmentu ženstvenijeg. Da li je to zbog pređašnjeg rada kao i poznavanja tvoje pojave i estetskog i intelektualnog izražavanja, te samim tim ne mogu da se odmaknem i objektivno sagledam i posmatram ovu kolekciju? To je već možda pitanje za mene.
Ali, da li ti imaš nameru da negde ipak imaš koncept van tog pukog ženstvenog? Da u nekom slučaju, zbog igre materijala, preklopa, tako ispadne, iako u potpunosti to ne bi bio tvoj izbor, ali ti je zanimljivo da uradiš i nešto na šta nisi navikla, kao na primer izrazito ženstvena pesak zlatna haljina? To je jedno pitanje.
A drugo, da li u tim okvirima struji tvoja, nazovimo, feministička strana, te tu izraženu žensku crtu ti dodatno obojiš nekom snagom i individualnošću, izraženim intelektom i autentičnim stavom?
Čista desetka za analizu forme! U ovoj kolekciji su se pojavili neki komadi koji “ne liče” na mene, ali sam odlučila da probam da uradim i nešto što je malo drugačije od već ustanovljenog obrasca. To je bio jedan mali izazov. Na kraju, cela kolekcija je nastala praktično od dve haljine i motiva nabora ili falte, a momenat ženstvenog je naglašen korišćenjem trikova šminke, frizure i odeće.
Neizbežno je da se sopstveni senzibilitet ogleda u većini stvari koje radimo. Tako je i sa tzv. feminističkom stranom nezavisno od inspiracije – volim da vidim jaku ženu, koja je istovremno i nežna i krhka, a ne samo jedno od ova dva, pa često taj efekat želim da postignem u svom dizajnu.
Prizvuk orijenta u ovoj kolekciji, kroz doduše jedan model sa pantalonama, eventulno dva. Da li je slučajan, kao rezultat igre faltom i apsolutno nisi želela takav dojam ili si imala nameru da izazoveš takvu asocijaciju?
Većina modela iz ove kolekcije jeste, baš kao što si rekla, rezultat igre i eksperimenta. Htela sam da ispitam šta sve može da se desi kada se jedan konstruktivni detalj ponavlja na različite načine, na neuobičajenim mestima, te su tako nastale i te visoko strukirane pantalone.
Ok, mislim da smo dosta rekli o kolekciji. Da pređemo na nešto opštije. Kakvo je tvoje mišljenje o trendovima i samom pojmu “trend”? Da li misliš da svesno ili nesvesno utiču na naš stvaralački proces i izraz i da se tome ne možemo odupreti? Ima li snagu u trajanju, da li nosi određenu moć i da li utiče na tvoj rad?
Možda bi uticaj sredine, a tako i trenda, bilo moguće, teorijski, izbeći ako bismo mogli da se izolujemo od istih. A kako to ne možemo, mislim da je preterano reći da nemaju uticaj. Često želim da ne vodim računa o tome šta je popularno, ali takođe volim i da kontriram. Na primer, ako je ove sezone popularna crvena, ja ću se pre odlučiti za zelenu; u stvari zelenu i crnu bih odabrala uvek, nezavisno od trenda.
Čini mi se da u svakom slučaju trend deluje – bilo da te ponese, ili da te natera da misliš o tome kako da ga izbegneš. Sve dok nismo potpuni robovi trenda, može da nas uputi na dobre stvari.
A da li pratiš nedelje mode po svetu i koliko te to uopšte zanima? Da li postoji neko čiji autorski rad ti se dopada ili estetika i filozofija neke modne kuće? Šta je u stvari ono što je tebi zanimljivo, a što dotiče oblast kostima, mode, dizajna i umetnosti?
Slabo pratim šta se dešava u svetu mode, nije da ne pratim, ali nisam na taj način posvećena modi. Istina, postoje neki ljudi koje ne bih mogla nikako da ne primetim. Već je postalo predvidivo da svi cenimo Alexandra McQueen-a, ali je zaista nemoguće da bude drugačije. Taj čovek je bio mag konstrukcije i proporcija, tu nije bilo greške. Ovo što se sada dešava sa to kućom je čista reciklaža svega što je on ranije radio, nema više novina, kolekcije ne liče na celinu. Ah, i fantastični Hussein Chalayan! Promišljen i kritički usmeren dizajn. U to ime:
S obzirom na to da, kako kažeš, nisi na taj način posvećena modi, šta je onda tvoj cilj, kakvi su ti planovi i želje? Gde sebe vidiš kada je modna scena u pitanju?
Definitivno želim da nastavim da se bavim modnim dizajnom, ali bih volela da ne izgubim kontakt sa arhitekturom. Nemam planove za dalju budućnost – polako radim na novom dizajnu, da ne kažem kolekciji, jer ne znam šta će na kraju biti (neizvesnost stvaranja inspiriše) i na jednom projektu koji bi bio miks arhitekture, modnog dizajna i fotografije. Mislim da na modnoj sceni ima mesta i za ovakav pristup dizajnu, upornost i rad će pokazati.
Reci mi nešto o svom izrazu. Kako si ga izgradila, kako ga i dalje gradiš? U čemu se ogledaju uticaji? Šta je to što se nalazi u fokusu tvog interesovanja? Da li je to fuzija raznih oblasti, imena, stvaraoca? Navedi mi neka dela i autore tebi značajne. I ako zeliš opiši i zašto.
I dalje uticaj ima arhitektura, nisam sigurna da je to toliko formalno, više je način razmišljanja. Volim da na modu gledam kao na igru, to je ono što sada radim sa odećom, ali i kao ideju/koncept koji iziskuje promišljanje i drugačije angažovanje. O tome bismo mogle da pričamo za nekoliko meseci kada budem uspela da pokrenem projekte na kojima radim paraleleno sa dizajniranjem.
Zvuči kao da pored arhitekture nema ničeg drugog, na sreću nije tako. Pre nekog vremena je bilo potpuno pomračenje meseca. Uplašila sam se da ću ga ponovo propustiti, jer me na neki neobjašnjiv način mesec inspiriše, kao i noć. Tada volim da se vraćam kući na biciklu; tada najintezivnije osećam muziku; tada volim da plešem; jedino što noću ne mogu lako da šijem. A uz noć ide i elektronska muzika sa izraženom bas linijom, tango, dobar SF, Grace Jones J, dvadesete godine prošlog veka, “Pali anđeli” (W.K. Wai), “Anđeoski pubis” (M. Puig)… Ispravno si nagovestila – prava fuzija!
I poslednjim se nadovezujem na ovo prethodno. Podneblje, epoha u kojoj bi volela da si živela, stvarala? Ličnosti sa kojima fiktivno doživljavaš saradnju, komunikaciju, razmenu energije, usputne i one svakodnevne?
Dvadesete i tridesete su mi oduvek bile privlačne – opušten stil odevanja, izražen stav žene kroz šminku i za to vreme smelu frizuru, nova muzika, imena poput Džozefine Bejker, Luis Bruks (tu je i Koko Šanel) i Djuk Elingtona. Zvuči kao zanimljivo društvo.
Danice, Flora… Hvala. Za kraj, hajde da upotpunimo još jednim video zapisom ili fotografijom. Sadržaj po slobodnoj volji, naravno.
Još samo da kažemo da, ukoliko vam se dopada Florin rad možete joj se obratiti na mail floragoticcelli@gmail.com. Takođe, njene stvari možete potražiti i u “Pull My Daisy”, Jovanova 7, Beograd.
Marija Mak je neurotična i analitična “belle de nuit”. Uzdahne uz dobar prêt-à-porter, mrak u klubu, film u kinoteci ili svojoj sobi.
