Muči me jedno pitanje, još od onda kada sam prvi put skontala da mi se sviđa jedan dečak. Zašto u takozvanim muško-ženskim ili žensko-muškim odnosima postoje taktike?
To je takva glupost.
Posle prvog izlaska sa njim dođem kući sva ushićena. Kao leptirić lepršam po kući, smeju mi se oči i moja reakcija na sve u tom trenutku je ista – debilski kez. I onda poželim da mu pošaljem poruku, bilo kakvu poruku, najobičniju poruku, kako bih mu stavila do znanja da mislim na njega i da je ostavio utisak. Uzimam telefon i krećem da kuckam, kad nešto mi ne da mira. A šta ako možda pomisli da sam previše očajna, da sam mukica koja ne može da izdrži ni pola dana posle susreta a da ne pusti poruku? A šta ako pomisli da sam opsesivno-kompulsivni frik, koji će posle prvog dejta poželeti da se uda za njega? A šta ako ovo, a šta ako ono… i milion “a šta ako”!
Samo bez taktike
