Iako je bes samo početak pojma bespomoćnost, više volimo da smo ljuti, nego zaljubljeni. Toliko smo uvrnuti.
Ah, zaljubljenost nas otvara za bespomoćnost, prelazeći preko besa, kao preko crvenog tepiha dobrodošlice. Ljubav je svašta u stanju da pregazi. Naš ego, na primer.
Ali nikada nije ljubav ta koja nas povređuje, iako mi redovno optužujemo naša osećanja za nepodopštine.
Povređuje nas sopstvena slabost, a ona je uvek izraz deficita realnosti u našim stavovima, shvatanjima i reakcijama. Slabost ne proizilazi iz osećanja, kao što tako često i pogrešno zaključujemo. Ona se pojavljuje poput nesvestice na razređenom vazduhu, kad ostanemo bez odbrane ega, kad ga ljubav skrcka u prašinu i odjednom se nađemo ogoljeni i dezorijentisani.
Jer kad ego ne radi, šta nam preostaje?
Kao prvo, pokušaj da se veoma naljutimo. Da pobesnimo i da se sakrijemo iza tog dobro poznatog osećanja, koje možda uopšte ne volimo i ne cenimo, ali umemo da posegnemo za njim, jer nas angažuje, osećamo se naoštreno i spremno, kao da nešto preduzimamo. Iako dobro znamo da su akcije sprovedene u besu destruktivne, da nam se obijaju o glavu i da smo posle toga samo još više ispumpani, poraženi, prazni i bespomoćni. Svejedno, pokušaćemo. Dobro je makar na kratko suprotstaviti osećanja bockave životnosti totalnom krahu slabosti.
Ko još želi da se suočava sa prazninom? Ipak, praznina je ono što nam sleduje. Prva linija odbrane ega, bes i ljutnja, brzo se ispucaju. Zatim počnemo da plačemo. I kad nam ni posle plakanja ne bude bolje, jer se ne radi o otpuštanju ventila nego o potrebi da se siđe dublje u osećanja, onda moramo da se pozabavimo sobom u mračnim sobama uma u koje nas je ljubav ugurala iako smo se otimali i vrištali. Možemo da sedimo u tom mraku i da se durimo. Da sažaljevamo sebe i da se ljutimo naizmenično. Da besnimo i plačemo. I dalje će biti mrak. Koliko je teško shvatiti koliko se plašimo mraka?
Možemo malo da poludimo, bežeći od realnosti, ali to malo će nas korak po korak odvesti u psihozu, a verovatno i dublje. A možemo i da se utišamo i gledamo u mrak u kome slabašno svetlucaju naša bespomoćna osećanja. Ljubav nije ono što smo mislili i priželjkivali. Zgazila je sva naša očekivanja, a ipak je ljubav. Voljena osoba nije onakva kakvom nam se učinila. Sebična je, nervozna, neorganizovana, sa mnogo problema koje ne može da reši. A i dalje je volimo.
Suočeni sa ljubavlju, ni mi nismo ništa posebno. Plašimo se, glupi smo i uobraženi, očekujemo da nam ljubav laska i uzdiže nas, a ona nas samo suočava sa našim najvećim slabostima. Nismo to hteli, kad smo tražili ljubav. I šta ćemo sad? Hoćemo li se ljutiti na ljubav, na sebe, na partnera? Na Boga i nepravdu? Ili ćemo prihvatiti sve što jeste, baš takvo kakvo je i biti zahvalni što nas je ljubav zgazila?
Ne, stvarno, uvrnuta su ta osećanja.
Pročitajte i ovo:
