Još nekoliko godina lektire, ako ne odlepim načisto. Dakle, uspela sam da izbegnem koješta tokom svog školovanja i sad me stiže. Čitaj i objašnjavaj. Jer kako drugačije neko ko ima 15 godina može uopšte da skonta o čemu se radi u jebenom epu o Gilgamešu? Mislim, može da skonta, ako uopšte uspe da pročita, ali savladavati sebe da bi pročitao nešto što treba da ima neku vrednost, sa svim respektom prema bilo kojoj sorti pisane reči, teško ide i meni. A ja voliiiiiiiim sve što ljudi pišu o bogovima i ljudima.
Međutim, nemoguće je voleti ep o Gilgamešu. I ako sutra moje dete dobije keca, jer sam ja hejtovala napucanog, egotripoznog, erotizovanog polugeja i ženomrsca Gilgameša, onda jebiga. Ovaj ep je dosada i nebuloza epskih razmera. Hitno moram da čujem nešto vrrrrlo kvalitetno i raritetno, iz vremena kad je nastajala muzika epskih razmera. Pre nego što je stvarno prava stvar degradirala u hevi metal.
Ste vi čitali lektiru? Ja se ne sećam tog Gilgameša, majke mi, a čitala sam prilično sve što su tražili, iako me dosta toga neopevano smaralo. Imala sam u prvoj i drugoj godini profesorku književnosti koja je prekrstila Dantea u Aligerija i još je svakakve bisere imala, podsmevali smo joj se. Zato je bila strašno stroga i osvetoljubiva, a mene posebno nije podnosila, samo ništa mi nije mogla. Doduše, ulila mi je dodatni prezir prema akademskom i formalnom obrazovanju, jer je bila ograničena i nepismena a završila je pobogu, srpski jezik i književnost! E, ali zahvalna sam joj zbog Njegoša. Njega smo radili u drugoj godini i samo kod nje se ceo Gorski vijenac učio napamet.
Naravno, na prvu sam se zgranula, kao šta je sad ovo, ali čoveče, pa to je pitkije od Šekspira i ultimativno je kul, shvatila sam posle pet stranica. Volela je Njegoša, a možda je to bilo i jedino što je dobro znala, jer je znala napamet. A mene nije zavolela ni malo više, zato što sam i ja znala napamet i izgovarala sam stihove sa lakoćom, razumevanjem i valjanim osećanjem za dramu, onako baš duševno. E, Njegoš obavezno. On spada u opštu i specifičnu kulturu. Pa, kao Led Zeppelin.
Dakle, izbegnite Gilgameša, ili još bolje, nemojte. Pročitajte ga i nervirajte se. A onda čitajte Gorski vijenac. Naći ćete sličnosti, nije da nećete. Recimo u stavu prema ženama. Njegoš smatra da ćud je ženska smiješna rabota, ne zna žena ko je kakve vjere, stotinu će promijeniti carstva, da učini što joj srcu drago ali to više deluje kao razumevanje, nego kao osuda.
U epu o Gilgamešu naći ćete da žene služe samo da zavode muškarce, da ih skreću sa njihovog puta i da su kurveštije, pa makar bile i boginje. Zapravo, naročito ako su sveštenice i boginje. Ali nije me to nerviralo, majke mi. Nego što je Gilgameš takva čka. Onakva junačina, nije mogao da se suoči sa smrtnošću i kad je izgubio voljenog prijatelja (sumnjam ja da je tu bilo više od prijateljstva) više se plašio da će to isto i njemu da se desi, nego što je tugovao, pa je pokušao kod bogova da nađe besmrtnost, ali je ispušio i umro na kraju. Nešto malo poente tu postoji, na samom kraju. Ali suština stane u pet rečenica. E, nemojte da se smarate da čitate, prepričaću vam. Što samo moje dete da dobije keca?
Pročitajte i ovo iz rubrike “Cigla u glavi”:
Cigla u glavi: Moja mladost, njihov život
