Zaljubljenost će nas navesti da istog tog tipa – sa kojim nemamo ništa zajedničko i nemamo šta da razgovaramo – držimo za ruku i izlazimo sa njim u javnost, a dok shvatimo da je dosadan i prazan, proći će neko vreme. A kad prođe i kad shvatimo, zaljubljenost nestaje bez traga. Kao da se osvestimo i probudimo i pitamo se šta nam je bilo da se tako zatreskamo u nekoga ko je toliko ispod našeg nivoa?
Požuda nas ne navodi da se osećamo tako … prevareno. Kao da nas je nešto u nama izdalo, izigralo i učinilo glupim i slepim. Požuda je jasna i u njoj nema razočaranja, jer nije bilo ni očaranosti. I ona se možda gasi, ali može i da se raspiri i obnovi u odnosu na istu osobu – na nekog koga ste možda već zaboravili. A kad zaljubljenost jednom prođe, gotova je zauvek i jedva čekate da je zaboravite.
Zato se sa požudom osećamo bezbedno. Znamo na čemu smo. Uzimamo samo najbolje od fascinacije i privlačnosti. Ogoljeno i esencijalno. Kao lek.
Ali taj lek nas neće izlečiti do te mere da shvatimo da život provodimo u čekaonici, dok se ljubav dešava tamo negde.
Izvor fotografija: designscene.com
Aleksina Đorđević
