Verovatno ste svi nekada, negde, makar krajičkom oka videli neki crtež, karikaturu, neki crtani film ili imali tu veliku sreću da u krilu držite, na primer, ogromni Poletarac, ili Nevidljivu pticu i listate ih iznova i iznova. Možda i niste znali da je to delo Dušana Petričića, karikaturiste i ilustratora, rođenog 1946. godine u Beogradu. Petričić je diplomirao na grafičkom odseku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu 1969. godine kod profesora Bogdana Kršića. Već na završnoj godini studija počeo je da sarađuje sa Duškom Radovićem (diplomirao je radom Karafindl, ilustracijom tekstova Brane Crnčevića i Duška Radovića), i bio je tehnički urednik časopisa Jež za koji je Radović pisao.
Bitna je i Petričićeva saradnja sa Ljubivojem Ršumovićem na knjizi “Još nam samo ale fale”, jer tada započinje njegov prvi poduhvat na ilustraciji knjiga za decu. Ova knjiga po mnogima označava i početak razvoja savremenog ilustrovanja slikovnica u Srbiji.
Rad na delu koje je sam autor nazvao “Crtež koji je odredio moj budući stil u karikaturi i ilustraciji za decu” iz 1968. godine zaista jeste postao Petričićev simbol. A junak crteža počinje da se pojavljuje i na svakom narednom delu i postaje tipični petričićevski lik, kao pečat njegovog karakterističnog umetničkog rukopisa. Ovaj crtež uradio je kada mu se rodio sin Miloš, koji, kao mala kopija oca viri iz kolica, dok je tata, veliki nosonja sa brkovima u prugastom kaputu, kome se đavolak igra na vrhu šešira.
A svaki Petričićev rad je i crtež i priča i još nešto više – jedan deo njegove crtane. Do 1993. godine on je stalni deo redakcija dnevnih novina i nedeljnika (Večernjih novosti, NIN-a…) i redovno pravi karikature aktivne društveno – političke stvarnosti. I pored stalnog boravka u inostranstvu, ostaje posmatrač i kritičar ovdašnjih dešavanja. Od januara 2009. godine postaje saradnik Politike i svake nedelje počinje da izlazi po jedna karikatura.
Petričićeve teme nikada ne zastarevaju. Davne 1983. godine nastala je serija crteža Bitka za Beograd, koje danas možete da vidite na suvenirima u beogradskom izlogu Kulturnog centra. Dela su nastala u saradnji sa Duškom Radovićem i Gradskim zavodom za zaštitu životne sredine. Ideja je bila usmeravanje pažnje građanja na čistoću i brigu o mestu u kome žive. Ta tema je i danas aktuelni problem Beograda, razumljiv svima. Petričić predstavlja Beograđane u svom gradu i deli ih u dve gupe – “plave” koji uništavaju Beograd, i “crvene”, koji ga ulepšavaju.
Po odlasku u Kanadu 1993. godine, menja način svog rada i prilagođava ga zahtevima drugačijeg tržišta, različitog mentaliteta, neverbalnoj komunikaciji koju njegov rad sadrži. I tamo pronalazi način da nasmeje i da ga razumeju, ostaje pri svom osnovnom stilu i nadograđuje ga. Petričić i dalje posmatra aktuelne teme, politiku, pravo na obrazovanje, život posle 11. septembra u Americi, borbu za ravnopravnost polova, globalizaciju, krize…
Ono što je najlepše od svega je to da i dalje ostaje veran najmlađoj publici. Do danas je u Kanadi ilustrovao oko trideset knjiga za decu. Piše i za brojne novine – The New York style – Book review, The Toronto Star ( u kojem čak postoji rubrika Dušan’s world – Dušanov svet, što takođe govori o kvalitetu njegovog rada).
Moguće je pronaći delove crtanih filmova koji su fanovi Dušana Petričića i Duška Radovića “okačili” na YouTube, ali je, nažalost, gotovo nemoguće pronaći antikvarnicu u kojoj čuči neka stara dečija knjiga, jer te vredne primerke njihovi vlasnici ljubomorno čuvaju. Ako imate neku od njih, odvojte neko jutro ili veče, ili više njih, pa uz kafu, čaj, ili neki sladoled listajte i gledajte, ulepšaće vam dan i videćete da sve te poznate sličice nose i neka nova, još uvek neistražena značenja!
Iva Šapić je budući istoričar umetnosti. Nesuđeni Šerlok Holms II. Budući umetnik, krojač, kuvar, organizator venčanja i vlasnik cvećare i kafića – knjižare. Ili pisac. Ili turistički vodič. Ili profesionalni čitač knjiga. Ili sve to, ako poživi koji vek duže.
