Posle koncerta Cargo tria u kragujevačkom klubu “Arena fun factory” odustala sam od namere da intervjuišem Darka Rundeka i prihvatila inicijativu prijatelja koji je pre dve godine upoznao violinistkinju Izabel i izjavio da je ona najgenijalnija osoba koju je ikada sreo.
Moja sagovornica Izabel kao žena ima trinaestogodišnje iskustvo. Zajedno sa prethodnim višedecenijskim iskustvom javnog muškog i umetničkog i tajnog ličnog, ženskog života, ona je mudra, plemenita, očaravajuća i sjajna, koliko god sebe doživljavala kao jednostavnu osobu.
WANNABE MAGAZINE: Znaš li neke sjajne muškarce?
IZABEL: Ja živim sa ženom. Ja sam žena koja voli žene.
Da li si ti sjajan muškarac?
Ne. Hahahahaaa, to sigurno nisam.
A da li si sjajna žena?
Ni to. Samo se trudim da dam najviše od sebe, sa onim što sam naučila, eksperimentisala. Naučila sam da se uvek borim sa onim što mi se dešava. Recimo, večeras sam bila u veoma lošem stanju, posle par pesama zvuk je bio toliko loš, da sam bila spremna da odem. Ali rekla sam sebi: Ne, publika je tu, ono do čega mi je stalo, i onda se sve promenilo, sve je počelo da dolazi na svoje mesto. Ali da sam rekla ovo je suviše za mene i odustala kao što sam htela…
Da li je to ženska snaga?
Ne znam. Osećam da je to više ženska snaga. Na taj način, ja se borim, prevazilazim prepreke, trudim se da odbranim ono u šta verujem.
Koliko snage i hrabrosti ti je potrebno da budeš to što jesi?
Mnogo. Ali razvijala sam to dosta dugo. Kad sam bila mlada, ljudi kao ja bili su odbačeni u društvu, van zakona. Bili su prisutni samo na sceni – u pozorištu, u muzici – i živela sam veliki deo svog života u tajnosti. Čak sam morala da lažem svoju ženu, jer sam bila oženjena.
Ali uvek si znala ko si?
Da. Uvek sam znala. I uvek sam želela da živim na taj način, ali to nije bilo moguće. Ali kad sam, 2000. godine, odlučila, posle toliko godina, da se autujem, da kažem šta sam, radila sam na Bahovim sonatama i iskoristila priliku da iskombinujem izvođenje te muzike sa nastupom u haljinama iz 18. veka. U to vreme sam u Parizu upoznala Darkovu ženu, a onda i Darka, i on je hteo da sviram sa njim. Ja sam se složila, pod uslovom da nastupam kao Izabela i to je bila tačka bez povratka. On je to odmah prihvatio.
I malo po malo, mogli ste da vidite na blogovima, svuda na internetu, da su ljudi poput mene počeli da se deklarišu. Bilo je to kao sveopšti pokret – ljudi koji su govorili o sebi, ljudi koji su to prihvatali, odjednom – postalo je moguće govoriti o tome.
Zato što se promenio duh vremena?
Da. Zato što smo pokrenuli taj trend i nije bilo mesta predaji i povlačenju. Ja sam se borila za nešto i odjednom je to nešto otvorilo vrata i za druge.
Bilo je teško, jer su mene privlačile samo žene. Ja se osećam kao žena, ali volim žene. To je bio moj cilj, ono što sam uvek htela da budem. A bilo je teško, jer nije bilo žena koje su spremne za to.
I onda nisam bila ni sa muškarcima, ni sa ženama, jer su se bojale.
Nasuprot tome, sa publikom sam na koncertima imala odličnu razmenu energije, to je bilo iz srca, iznad polnih razlika, na nekom višem nivou. I kroz to sam počela da izražavam sebe najprirodnije. Malo po malo, uspostavila sam kontakte sa ženama koje su bile otvorene, mogućnosti su se širile i sada živim sa ženom.
Moja žena me nikad nije prihvatila, jer se udala za mene kao za muškarca i to je bilo preteško za nju.
Ali žene koje sada upoznajem su otvorenije, ta kategorizacija više nije tako stroga, mnogo ljudi je između tog opsega muško-ženskog identiteta i radeći ovo pomažem ljudima koji imaju probleme sa identitetom zbog društva, sve ovo im na neki način pomaže i to je sjajno.
U mladosti si pokušavala da pronađeš izlaz, šta je bio tvoj beg?
Nisam bežala, krila sam se. Najveći izlaz bila je muzika, ali sam počela da se bavim i psihologijom i psihoanalizom – da analiziram sebe i da se pronađem. Pored toga, postala sam i modni dizajner, uvek sam volela to da radim, moja majka je bila odlična krojačica, pa je tako bilo lakše za mene da se bavim time. Svi ovi aspekti zajedno služili su da izrazim sebe.
Kad sam bila mala, sa pet godina, bavila sam se klasičnim plesom. Samo su se devojčice bavile time, ja sam bila jedini dečak među njima, ali među njima sam se osećala prijatno. Nikada se tako nisam osećala u muškom društvu, sa muškim temama, kao što su fudbal i intelektualne teme. Uvek sam želela da razgovaram o ženskoj odeći. To je ženstvenost, ja ne kalkulišem. To je jednostavno tako, to je plemenito, ja se osećam plemenito.
Da li je ženstvenost nadmoćna u odnosu na muževnost?
O, da, da. Za mene, u svemu. Možda ne u racionalnosti, ali to je tako nevažno. Uvek kad sam osećala potrebu da se predam, shvatala sam da je moć u meni, čak i kad sam bila buntovna, prepoznavala sam tu nadmoć nad muškarcima.
Da li je muškarcima danas teže nego ranije i kuda nas to vodi?
Po mom vrlo ličnom mišljenju, žene moraju da preuzmu moć, jer toliko je stvari pogrešno i loše u tome što muškarci imaju moć – ratovi, novac – muškarci su zatvorenog uma i srca, puni straha.
Osećaš li se ispunjeno sada, kada si već 13 godina žena, i šta je tvoj sledeći izazov?
Svakog dana se borim da se povežem sa sobom, sa svojim muškim i ženskim delom. Izazov je svaki put kad izađem na scenu, da dam sve od sebe, da sviram najbolje što mogu i da pomeram granice. Uvek moram da pronalazim svoj način i to nikada nije gotovo.
To je moj spiritualni put, povezivanje sa bićem, nadilaženje najpre sopstvenih stereotipa, a onda i društvenih, da ne budem ni muško ni žensko, nego ljudsko biće. Ja sam jednostavna osoba.
Ako ste slušali Cargo trio i videli Izabel na sceni, znate kakva je to dama i kakvu strastvenu energiju emituje njena violina. Rundek je, predstavljajući bend na kraju koncerta u Kragujevcu, rekao za nju ova nježna djevojčica i to je bilo šaljivo i simpatično. Ali Izabel je i to i mnogo više od toga, spontana je, topla i draga, oči joj blistaju, zrači i očarava bez ikakve afektacije, puna mudrosti i ljubavi, otvorena i ranjiva. Nijednom nisam videla nikakvu protivrečnost i ništa osim autentične osobe, veličanstvene umetnice i plemenitog bića.
Divna je kao umetničko delo, pristupačna i simpatična kao najbolja drugarica.
Nadam se da ću naučiti da budem žena kao Izabel.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
