Reč nauka je ženskog roda. Ženama koje donesu odluku da ceo svoj život posvete nauci, znajući šta ih na tom putu čeka, treba odati posebno priznanje i zahvalnost. Priznanje zato što će se na svom putu najvećeg životnog uspeha susresti sa mnogo prepreka i poteškoća i takođe mnogo odricanja. Sa druge strane, tim ženama treba odati zahvalnost, jer na neki način ruše barijere i “krče” te staze poteškoća, pružajući mogućnost i drugim ženama da krenu istim putem, a u istom trenutku svojim delanjem ih ohrabruju da krenu u pravcu svojih želja i snova.
Na putu do najvažnijih i najcenjenijih titula, potrebna im je podrška u svakom vidu. Potrebna im je podrška porodice, prijatelja, ali i društva i države.
Naša država je već deset godina deo programa “Za žene u nauci”. U okviru ovog programa svake godine biraju se mlade naučnice kojima se dodeljuju novčane nagrade, kao vrsta podsticaja da nastave da se bave naukom Srbiji.
Jedna od dobitnica ovogodišnje nagrade je i dr Emilija Stojanović. Odbranom doktorske disertacije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu ove godine u februaru završila je jedan program doktorskih studija. Ali, to nije sve. Emilija planira da u naredne dve godine završi i drugi program doktorskih studija i to na Fakultetu medicinskih nauka Univerziteta u Kragujevcu.
Sa Emilijom smo razgovarali o dobijenoj stipendiji, njenim poteškoćama na putu uspeha i o tome kako usklađuje svoje obaveze na fakultetu sa privatnim obavezama.
WANNABE MAGAZINE: Proglašena si ovogodišnjom dobitnicom nacionalne stipendije u okviru prestižnog međunarodnog programa “Za žene u nauci”. Koliko jednoj mladoj osobi, kao što si ti, ova stipendija znači na putu ostvarenja ciljeva? Da li je to dovoljan podsticaj?
EMILIJA STOJANOVIĆ: Nijedna do sada dobijena nagrada mi nije više značila! Odluka da prekinem igračku karijeru kada sam bila na vrhuncu takmičarskog učinka i u situaciji da još par sezona mogu igrati u inostranstvu mi se u trenutku donošenja činila potpuno logičnom. Htela sam da stalno i neposredno budem uključena u istraživački proces, a to je bilo moguće jedino ako sam u Nišu. Naravno, nakon par meseci sam se zapitala da li sam odabrala pravi trenutak za takvu odluku, nedostajali su mi košarkaški treninzi i utakmice. Tek nakon dobijanja Nacionalne stipendije “Za žene u nauci” postala sam sigurna da je odluka bila pravovremena.
Košarkom si se profesionalno bavila sve do prošle godine, a onda si odlučila da se potpuno posvetiš nauci. Koliko ti je to teško palo, odnosno činjenica da više nećeš profesionalno igrati košarku?
Iako smatram da mi je jednu strast i potpunu posvećenost sada u potpunosti zamenila druga, s vremena na vreme pomislim na to šta bi bilo i gde bih bila da i dalje profesionalno igram košarku. Naravno, pratim sve rezultate klubova u kojima sam igrala, pratim karijere saigračica, odigram po koji basket. Nekada na svoju profesionalnu karijeru gledam kao na prethodni život, posebno kada gledam snimke i fotografije sa utakmica, jer sada imam drugačiju boju kose, manje mišićne mase, košarkaški dres ne nosim ni kada igram basket.
Šta je bila prekretnica u tvom životu, da li je to povreda zbog koje si devet meseci bila van košarkaškog parketa?
Povreda prednjeg ukrštenog ligamenta u 19. godini i duga pauza mi je definitivno bila pokazatelj da ne smem da zapostavim obrazovanje. Kako se to poklopilo sa početkom studiranja, po prvi put sam razmišljala da osim košarke postoji mogućnost da se nečim drugim bavim u životu.
Generalno je uvreženo mišljenje da sport i nauka ne idu baš zajedno i većina sportista je zapostavila svoje obrazovanje zbog sporta. Ti si upravo dokaz da je suprotno moguće. Koje su to niti koje povezuju sport i nauku?
Mislim da je ceo moj život, od najranijih dana, uvek povezan sa sportom. Sve što sam do sada u nauci radila bilo je vezano za sport i nadam se da će tako ostati i nadalje, obzirom da ima toliko zanimljivih tema za istraživanje. Rad u istraživačkom timu doživljavam kao igranje u klubu, svaku pozitivnu recenziju naučnog rada doživljavam kao pobedu na terenu, a svaku nagradu u vidu stipendije kao medalju na takmičenju. Nadam se da ću takvu strast zadržati tokom cele naučne karijere jer sam sa sportskom strašću funkcionisala sve do poslednje takmičarske utakmice.
Negde se nameće pitanje da si na svom putu uspeha, balansiranja između dva programa doktorskih studija, jednog koji si već završila i drugog koji planiraš u naredne dve godine, morala da se odrekneš mnogo toga, između ostalog i sna. Čega si još morala da se odrekneš što je karakteristično za devojku tvojih godina, da bi postigla sve ono u čemu sada dominiraš?
Da sam sport do pre godinu i po dana ili bavljenje naukom sada, doživljavala kao veliko odricanje od nečeg zanimljivijeg verovatno bih odustala na nekoj od etapa na tim putevima. Kada se ne suočavam sa iracionalnim situacijama koje stvaraju drugi ljudi, sopstvena odgovornost i disciplinovani rad me retko iscrpljuju. Štaviše, često posle najvećeg ulaganja umesto umora osećam neku vrstu zadovoljstva zbog verovanja da sam korak bliže zacrtanom cilju.
