Vaterpolisti, košarkaši, odbojkaši, plivači, teniseri… Hvata me bojazan da nekog ne zaboravim. Fudbaleri, stonoteniseri, aikidoke… Sutra, nadamo se, skakači, golferi, i mnogi drugi… Malo je sportova u kojima naša mala Srbija, nekada velika Jugoslavija, nije kupila medalje i pehare, igrala velika i mala finala i polufinala, ostavljala srce na terenu, ali i poneki bubreg, jetru, želudac. Srca su prestajala da nam kucaju pred odlučujuće poene i koševe, a cela nacija se budila u četiri ujutru da zajedno bodri olimpijske, svetske i evropske pobednike. Naše uzore i naš ponos. Oni su razlog zbog koga vidite klince kako na ulici reketom i lopticom osvajaju zid zgrade i ponosni vrište od sreće zbog postignutog gola u naselju. Eh, koliko je tu znoja proliveno, suza isplakano, a nerava izgubljeno. Znoja dobro utrošenog, suza prežaljenih, a nerava kvalitetno potrošenih. Gledali smo te bogove terena i bazena kako iz petnih žila ciljaju ka uspehu, novim pobedama i novoj radosti, možda i jedinoj u ovoj usranoj zemlji.
Teško da se ne sećate svakog dočeka naših sportista na balkonu Skupštine grada. Kažu da je nekima Tom Sojer obeležio detinjstvo. Ma, volim ja i Toma, ali meni je srce kucalo za taj balkon, zastave, moju zemlju. Unosili su veselje u naciju kada smo ih, onako istrošeni, čekali na aerodromu i skandirali ime zemlje i svakog igrača pojedinačno, a oni se u suzama zahvaljivali i obećavali nove pobede, dok smo im mi slepo verovali. Ali opravdano, sve su oni to ispunili i više nam od toga pružili, i mnogo više medalja doneli, a mi sve više živaca gubili. Ma jebeš živce i srce, samo nek je pogodio on trojku u poslednjem minutu, a ovaj razbucao Federera, tamo negde usred one Amerike. Jer oni su svoje snove tamo ostvarivali, a i mi s njima osvajali nebo u najtežim vremenima. A onda nam odoše u tu Ameriku, Kinu, ma gde nisu… Jer tamo su prazni bazeni samo njih čekali, a lopte im delili kao bombone; tamo je trava bila zelenija, a metak lakše leteo. Tamo je bilo lakše ostvariti snove. Tamo se vaš trud ceni, a rad nagrađuje. Dobro, vraćali su se oni. Hvatala ih je nostalgija, želeli su miris našeg hlora i parketa našeg Pionira, usklike na našem jeziku, a suze po našoj zastavi prolivene. Imali su oni navijače i po svetu, gde ni naš čovek nije izgubio onu minimalnu dozu patriotizma, iako mu je plata tamo bila bolja, pa nije ni pomišljao da se vrati, ali su mu zato oni donosili malo naše zemlje i tradicije da ih dotaknu.
Pa kad osvanu na vestima u osam i pet, a tebi puno srce, dao bi im sve, samo da ti takvu radost i sledeći put donesu. I znaš da je sve bilo uz pomoć štapa i kanapa, da im je tavanica na Tašu padala usred treninga i da su saslužili mnogo više, ma kule i gradove im zemlja duguje, a naša im vlast nije dala ni ono neophodno. Upravo za te nove pobede! Ovo je možda previše tih apel našoj vlasti, da ulažu u mlade ljude, njihove snove i naučna otkriće, kako ih zauvek ne bismo izgubili, a njihovi snovi ostali nedosanjani! Ali valjda će ih biti više, valjda će se i naš glas čuti! Briga mene ko je na vlasti, samo vi ulažite u mlade nade, u uspeh, nauku, sport, u nas… Jer ko će doći posle vas, ako ne mi i naši snovi? Zapitajte se malo i odrešite budžetske kese i udelite malo sirotinji, da ne bude i za 50 godina da samo jedan bazen imamo, a dele ga i teniseri i vaterpolisti i plivači. Mada, ko zna. Možda nam EU izgradi nekoliko novih. I oni vole ta prazna obećanja. Samo, možda bi bilo bolje da se nadamo da su malo manje prazna!
Do sledeće utakmice… I do sledeće pobede…
Anđela Najdanović voli da voli. Život. Modu. Amelijin Pariz. Kerin Njujork. Pozorište. Vogue. Beograd. I to u proleće. Uz miris jorgovana. Obožava kada je njen iPod shuffle iznenadi glasom Louis-a Armstrong-a dok se šeta beogradskim asfaltom. U podne. I uživa u sladoledu. Sa ukusom maline. Sour&Sweet. “J’aime bien les couchers de soleil. Allons voir un coucher de soleil…”
