Milan Nikolić, pisac i novinar
Tekstove iz serijala “Folder, riznica” možete pročitati ovde.
Ostvaren pozorišni reditelj, umetnik dosledan svojim idejama, angažovani intelektualac koji spremno odgovara na izazove vremena u kome živi. Da, sve je to Alisa Stojanović, mada se svaki opis jedne od najvažnijih figura naše savremene pozorišne scene čini suviše sažet, brz i uprošćen. Ovaj razgovor je vođen u vreme priprema za proslavu pola veka Ateljea 212. Alisa Stojanović imala je posebnu ulogu u režiranju obeležavanja jubileja.
Godinama unazad njene predstave predstavljale su epicentar svake pozorišne sezone. Alisa Stojanović nikada nije bežala od izazova. Naprotiv, režirala je najkvalitetnije pisce i najprovokativnije tekstove, svesna činjenice da je upitanost nad vremenom i svetom obaveza pozorišne umetnosti, ukoliko je ona istinska i vredna.
I sami ste jednom prilikom rekli da pozorište pre svega čine ljudi. Kako ste se osećali prilikom tog povratka u poslednjih pola veka pozorišne umetnosti u Beogradu?
Već mesec dana bukvalno provodim u pozorištu. Pozorišna istorija čudno tretira svoje sopstvene ljude. Suočila sam se sa velikom arhivom, ali i prazninama koje su vremenom nastale. Pročitala sam gomilu tekstova i anketirala mnoge ličnosti, posebno o prvih 30 godina rada Ateljea 212. Sada sam već u fazi kada bih mogla da ispričam i neku svoju, ličnu istoriju Ateljea. Drago mi je što je ceo taj stvaralački proces upravo tako tekao.
Da li pozorište danas, kao nekada, ima potencijal da obeleži jedno vreme?
Mi nikako da prihvatimo da se i vreme menja. Bitef je dobar primer za to. Publika dolazi sa željom da vidi nešto novo, nekakvu novu formu, ali treba se zapitati šta je to što za nas danas može imati draž novine. U vreme kad je Atelje nastao, drugačije je izgledala komunikacija sa svetom. Svako ko danas ima kompjuter u kući imaće taj isti svet na dlanu. I nove predstave, i nove izložbe, i nove filmove. Zbog toga mislim da su velika pitanja današnjice, civilizacijska pitanja, čime u našem vremenu možemo iznenaditi publiku. To je moj odgovor – postaviti nova pitanja. Pozorište je uvek bilo tu da se bavi velikim dilemama jedne epohe.
Upravo u Ateljeu 212 pre nekoliko sezona režirali ste komad “Ranjeni orao”, koji je nekada po romanu Mir Jam dramatizovao Mihiz. Šta vas je inspirisalo u ovoj vrsti drame, koja tretira privatni život, strasti, emocije i zablude tzv. obične žene?
Uprkos novom i lepšem pakovanju koje je novo vreme donelo, suština pitanja o pravima žene, njenom mestu u društvu i slobodama nije se mnogo promenila. I muški stav prema svemu tome je, čini mi se, ostao isti. A prošlo je 70 godina od vremena kada se poznata spisateljica Mir Jam bavila time. Melodrama jeste u temelju romana “Ranjeni orao”, ali još je Mihiz, kada je radio dramatizaciju, utkao jednu ironijsku distancu prema sentimentalizmu. Uprkos novim pravima i formalnim slobodama današnjice, pitanje o tome šta žena danas sme, šta može i na šta ima pravo i dalje je veoma diskutabilno.
Interesovanje za privatni život, naravno, tuđi, i danas je glavni afrodizijak za mnoge. Da li ste razmišljali o tome radeći “Ranjenog orla”?
Kako da ne. Voajerizam je globalni trend i opsesija našeg vremena. Televizijski programi i mediji uopšte to sasvim jasno pokazuju.Tuđi životi zauzimaju visoko mesto na lestvici naših interesovanja. Bez obzira na to što mnogi Mir Jam smatraju kič spisateljicom, a njenu literaturu petparačkom, ona je, kao što to novinari danas rade, našla dopadljivu ili čak jeftinu formu da saopšti neke istine svoga vremena. I to upravo one činjenice koje nikada, u srpskom društvu, nisu zastarele niti su ikada prevaziđene. I danas postoje utvrđena pravila za to koja je žena kurva, koja je raspuštenica itd. Naravno, promiskuitetni i razvedeni muškarci i dalje su pošteđeni bilo kakvih “epiteta”.
Gledate li rijaliti programe?
Ja imam problem sa tim fenomenom reality show programa. Pogledam ih, ne odbijam to a priori. Međutim, uvek ostanem zapanjena time koliko intima može biti banalizovana i koliko televizija može biti antiumetnička. Zaista vam se, dok to gledate, otvaraju različite dimenzije – ko su ljudi koji se prijavljuju za tu vrstu programa, ko smo mi koji to gledamo, kakve emocije razmenjujemo. Televizija je ranije spajala ljude, danas je svedena na proizvodnju zabave, koja u tom obliku svakako manje košta nego snimanje TV drame ili pak emisija koje su produkcijski zahtevnije od talk showa. Mnogo je jeftinije spojiti nekih 10 ljudi i snimati ih u kuhinji ili toaletu. To isto može biti razlog zašto je televizija krenula tim putem. Ipak, verujem da još uvek postoji nekakav svet koji zanima dobar film, knjiga, pozorišna predstava…
Bez obzira na to, “Amadeus” u Beogradskom dramskom pozorištu bio je događaj koji je obeležio tadašnju sezonu. Da li priča o genijalnosti i praktičnosti, ispričana kroz likove Mocarta (Wolfgang Amadeus Mozart) i Salijerija (Antonio Salieri), ima univerzalno značenje?
Ja mislim da je značajnije pitanje – da li bi genijalnost bila prepoznata da nije bilo “sindroma Salijeri”? Trebalo bi razmisliti ko su ti ljudi koji su u stanju da prepoznaju i dobru, a kamoli genijalnu umetnost. Čudan je osećaj koji ostaje kada se ta predstava završi. To je to neko saznanje da je umetnik biće koje treba negovati, jer vrlo često nije sposoban da se snađe u burnoj svakodnevici. On mora da bude dovoljno sposoban da stvori sredstva za svoje delo i u isti mah dovoljno genijalan da ga iskreira. Oduvek je stvarnost bila prepuna političkih igara, intriga, laži, a čist je stereotip da umetnici žive izvan nje i da ih ona ne dotiče. Naprotiv, često su podeljeni između stvarnosti i praktične borbe za finansijsku podršku. Bez obzira na to da li se radi o naklonosti mecena ili savremenih sponzora.
Kako izgleda vaš život u takvoj stvarnosti? Šta je to što vas zanima mimo pozorišta, npr. čitate li žensku štampu?
Čitam. I dalje više volim štampane medije od elektronskih. Rado čitam intervjue i drago mi je što počinjem da razlikujem dobre od loših novinara. Naučila sam da prepoznam ko je ko i šta je šta. Zainteresovana sam za različite stvari, pa makar i u skraćenom, uprošćenom izdanju.
A one tipično ženske priče – kozmetika, lepota, nega, kilogrami?
Zašto da ne? Sticajem okolnosti postala sam ambasador Darphina, elitne kozmetičke linije bazirane na prirodnim sastojcima. Reč je o francuskom brendu koji se ne reklamira agresivno, jer promoviše ideju zdravog života i fito kozmetike. Dara Džokić i ja imamo tu čast da promovišemo njihov koncept.
Kada je o odevanju reč, sledite li neki određeni pravac?
Moj izbor je do sada bila i biće Dragana Ognjenović. Potpuno sam fascinirana tom ženom, koja sama i bez ikakvih “jakih leđa” opstaje u Srbiji i u svetu mode. Volim njene modele i njenu estetiku. Garderoba koju pravi vrlo je decentna. Nikada nije odustala od sopstvenog stila i modnog usmerenja. Verovatno je zbog toga i zaslužila međunarodni uspeh.
S obzirom na to da uspešno odolevate svim stereotipima, pretpostavljam da ste i u ulozi majke sasvim atipični?
Imam sina koji ide u četvrti razred osnovne škole, tako da mogu direktno da posmatram taj “prvi” pubertet. Sve me to jako podseća na ono stanje pre početka rada na novoj predstavi, jer mi, umetnici, uvek smo suočeni sami sa sobom i uvek se preispitujemo, trudimo se da shvatimo ko smo kroz sve te komade koje radimo. Ni ja sama sasvim sigurno nisam ista danas i pre 10 godina. I nisam razmišljala isto kada sam radila “Amadeusa” i kada sam radila “Iza kulisa”. E, upravo pored deteta vi možete da pratite kako jedno ljudsko biće sazreva i menja se. Za mene je to škola života i, bukvalno, jedan ozbiljan posao. Ponekad razumem majke koje su rešile da im to bude prvo i jedino zanimanje. Mislim da je osnova vaspitanja dati detetu što više ljubavi i pokazati je u svakoj prilici. Tu se ništa ne podrazumeva niti se samo po sebi razume, bez obzira na to što svakodnevni stres ili obaveze učine da zaboravite da pokažete osećanja. Na drugom mestu, smatram obavezom da pokažem svom detetu šta sve postoji na planeti. Da ga informišem u onoj meri u kojoj sam sposobna i preko svih medija preko kojih sam sposobna. Ne mogu da utičem na to šta će da voli, a šta ne, ali moje je da mu predstavim što je moguće više.
Nekadašnjom vezom sa popularnim košarkašem Dejanom Koturovićem srušili ste predrasudu da sportisti i umetnici ne govore istim jezikom i da ih je nemoguće spojiti. Kako vam se sada, posle raskida, čini to iskustvo?
U životu ne razvijate emocije prema zanimanjima, nego prema ljudima. Moj život su, kao prijatelji ili saputnici, obeležili ljudi sasvim različitih profila. Volim interesantne i zanimljive muškarce, one koji su duhoviti, koji su živi, koji su borci. Pogotovo volim ljude koji imaju osobine koje ja nemam. U određenim fazama života ljudi se pronađu, prepoznaju se kao srodne duše, onda počnu da se razvijaju na različite načine i raziđu se. Naučila sam da se dobro osećam u svojoj koži, a ako još može neko da me prati, onda je to sjajno. Pa ako još može nešto da mi pruži, da mi taj život obogati, onda sreći nema kraja.
Po prvi put ste, baš zbog te veze, postali i tabloidna meta. Kako ste to podneli?
U početku sam se ljutila, nervirala sam se, plakala. Onda me je jedna prijateljica pitala šta se ja to femkam i žalim kada sam odabrala da budem deo javnog života. “Nosi svoj krst” – rekla mi je. Tada sam shvatila da je možda arogantno da se tako ponašam i počela sam na celu situaciju da gledam kao nešto neminovno, nešto što moram da prihvatim. A onda je ta ista prijateljica pokušala da me uteši tako što je izjavila – “Pa samo sam mislila da je tvoj život toliko zanimljiv da mora da se nađe i u toj štampi.” Pa, ok, moj život jeste zanimljiv, a tu zanimljivost svakako čine i svi oni ljudi koji su, bar na trenutak, bili njegov deo.
Izvor fotografija: politika.rs
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
