Nedavno, 28. marta, navršilo se tačno 20 godina od debija Frančeska Totija (Francesco Totti) u italijanskoj Seriji A. Ovaj redak jubilej igrača koji je proveo celu karijeru u Romi, gde je najbolji strelac i igrač sa najviše nastupa za klub u istoriji, mnogi su iskoristili da odaju svojevrstan omaž “Princu Rima”, pa tako i moja malenkost.
Rođen je 27. septembra 1976. u Rimu, koji eto, nikada nije napuštao i u kome je stekao status legende. S obzirom na to da je živeo u delu grada Porta Metronija, koji je bio poznat kao problematičan, njegovi roditelji Lorenco (Lorenzo) i Fjorela (Fiorella) odlučili su da ga sklone sa ulice tako što će ga okrenuti sportu. Počeo je da trenira sa osam godina u Fortitudu, a redovno je i u naredna dva kluba, Smit Trastevereu i Lodiđaniju, igrao sa starijim dečacima, više nego ravnopravno. Njegov talenat su prvi primetili skauti velikog Milana, ali majka nije želela ni da čuje da njen sin napusti Rim, ikada. Tako se Frančesko 1989. obreo u mlađim kategorijama Rome, kluba za koji je navijao “od malih nogu” i čiji je tadašnji kapiten Đuzepe Đanini (Giuseppe Giannini) bio njegov idol.
Frančesko davne 1993. i ove 2013, srce mu i dalje kuca samo za jedan klub i jedan grad
Nakon tri godine u omladinskom pogonu, srpski trener Vujadin Boškov 28. marta 1993. omogućio mu je prve seniorske minute, u pobedi u gostima nad Brešom od 2:0. Naravno, “stari vuk”, kakav je Boškov tada bio, nije pogrešio i počela je karijera jednog od najboljih igrača svih vremena. Naredne sezone, 4. septembra 1994, postigao je i svoj prvi gol u remoju 1:1 sa Fođom. U svojoj trećoj sezoni postao je standardni član prve jedanaestorke, a 1998. je postao kapiten kluba, zahvaljujući sjajnim nastupima. Ipak, njegove igre nisu mu donele odlazak sa “azurima” na Svetsko prvenstvo u Francuskoj te godine, a već naredne je proglašen za najboljeg mladog igrača Italije.
Dolaskom Fabija Kapela (Fabio Capello) na “kormilo” Rome, ovaj tim je počeo da igra u formaciji 4-3-3, uz fenomenalnu pas-igru i veliku efikasnost. To u sezoni 2000/01. donosi i titulu šampiona, kada je italijanski fudbal bio možda i najjači u poslednjih 10-15 godina. Pored Totija, u ovoj fenomenalnoj ekipi tada su bili i Gabrijel Batistuta (Gabriel Omar Batistuta), Vićenco Montela (Vincenzo Montella), Antonio Kasano (Antonio Cassano), Kafu (Marcos Evangelista de Moraes Cafu), Aldair (Nascimento dos Santos), Marko Delvekio (Marco Delvecchio)… Nagradu za italijanskog igrača godine osvajao je i 2000. i 2001, kao i 2003. i 2004, a poslednju 2007. i po tome je neprikosnoven. Posle Kapela, koji je 2005. i osmog mesta u ligi, napustio klub i preuzeo Juventus, trenerske promene u “vučici” bile su veoma česte, ali Toti je i pored toga održavao svoj renome i potvrđivao klasu, što čini i dan-danas.
Sa “zlatnom boginjom” kao pobednik Svetskog prvenstva 2006. godine
U sezoni 2004/05. postigao je svoj 100. ligaški gol, protiv Intera (3. oktobar 2004), da bi dva meseca kasnije pogotkom protiv Parme, sa “kotom” 107, postao najbolji strelac u istoriji kluba. Golovi protiv Parme u martu 2011. bili su 200. i 201, čime je postao šesti igrač u istoriji Serije A koji je to uspeo. Ove sezone je došao do drugog mesta “večne liste” sa 226 pogodaka, a ispred njega je samo Silvio Piola (Silvio Piola) sa 274 gola.
Što se tiče reprezentacije, sa onom do 21. godine osvojio je Evropsko prvenstvo 1996, a u finalu protiv Španije (1:1) bio je strelac, da bi Italija trijumfovala na penale. Za seniorsku je debitovao 10. oktobra 1998. u kvalifikacijama za EP 2000, u pobedi nad Švajcarskom. Upravo na tom šampionatu “azuri” su stigli do finala, gde su poraženi od Francuske 2:1, a Toti je proglašen za igrača utakmice. Na Svetskom prvenstvu 2002. i Evropskom 2004. Italija, kao i Frančesko, razočarali su navijače, a na drugopomenutom pljuvanjem danskog fudbalera, “Princ Rima” navukao je bes javnosti na sebe. Zato je 2006. osvojena titula prvaka sveta, a Toti je bio najbolji asistent šampionata. Naredne godine zvanično se povukao iz nacionalnog tima.
U intervjuu za magazin “Gazeta delo Sport” povodom jubileja, Toti je otkrio da mu je omiljeni saigrač bio Batistuta, ali i da izuzetno ceni Kasana. Kao najtežeg protivnika izdvojio je Brazilca Ronalda (Luís Nazário de Lima), a kao trenera sa kojim bi izuzetno voleo da sarađuje Žozea Morinja (Jose Mourinho). Klub u kojem je želeo da igra pored Rome ili kako je on rekao “da se oproba” je Real Madrid, a glavni cilj mu je da igra fudbal do 40. godine i postigne 300 golova. Izuzetno interesantno pitanje bilo je šta bolje pamti, prvi poljubac ili prvi gol? Odgovorio je: “Bio sam previše mlad za svoj prvi poljubac. Radiš to zato što vidiš da drugi to rade, ali ne osetiš strast ili ljubav. Prvi gol si sanjao, prvi poljubac ne razumeš. Imao sam 12 ili ne, svega 10 godina”, da bi na čuđenje novinara dodao da je prvi put vodio ljubav sa 12 godina, a da je devojka imala 17!?
Od 2005. je srećno oženjen sa bivšom voditeljkom Ilari Blazi (Ilary Blasi) i imaju dvoje dece, sina Kristijana (Cristian, 7 godina) i kćerku Šanel (Chanel, 6 godina). Dve godine ranije je postao ambasador UNICEF-a, a godinu kasnije izdao autobiografiju. Uz legendarnog Tjerija Anrija (Thierry Henry) i jednog od najboljih arbitara svih vremena Pjerluiđija Kolinu (Pierluigi Collina) bio je na omotu igrice “PES” (Pro Evolution Soccer), 2004. godine, a od 2010. je zaštitno lice kompanije “Party Poker”, kada je i priznao da je, kao i mnogi njegovi saigrači, pasionirani ljubitelj ove kartaške igre. Voli da skuplja dresove, kako fudbalske, tako i iz ostalih sportova.
Toti sa suprugom Ilari, sinom Kristijanom i kćerkom Šanel
Ovakve ljude morate da cenite, kada se uzme u obzir šta su postigli, a naročito zbog vernosti jednom klubu, čega je u današnje vreme sve manje i manje u eri kada novac više nego ikada upravlja svetom. Daće gol na kojoj god poziciji igrao, kao plejmejker, polušpic ili napadač… Za neke je princ, ali za mene, a verujem i mnoge druge, kralj, jer ko ne poštuje njega – nema pojma o fudbalu.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
