Smaramo ga porukama
Nemamo drugi način da dopremo do njega i onda sav svoj šarm, zajedno sa nabojem očekivanja i frustracijama nerealizovanosti, sabijemo u elektronsku komunikaciju, zamišljajući kako smo baš duhovite i zanimljive i kako je to siguran način da ga stalno podsećamo na sebe. Vidimo mi koliko smo bedne, ali ne želimo da razmišljamo na taj način. Radije uveravamo sebe kako se borimo za njegovu pažnju i osvajamo ga. A zapravo ga smaramo. Da hoće da se upliće, već bi nešto preduzeo.
Smišljamo opravdanja:
Nema čovek vremena, mnogo je zauzet. Ta što se slika sa njom, to mu je drugarica. Nije video poruku. Dobro, video je, ali nešto ga je omelo u trenutku, pa je posle zaboravio.
AAAAAA!!! Pa dobro, koliko je prihvatljivo to da neko zaboravlja na nas i da moramo da ga podsećamo i da samo treba da se strpimo i da razrađujemo taktiku? Pa nije on Mont Everest, pa da ga osvajamo uz nadljudske napore, odricanja i žrtve. Da, osećamo se angažovano i živo zbog toga što nam se nešto dešava, ili samo zato što smo pomislile da može nešto da nam se dešava. Ali ponašamo se kao paćenice i psihopate. I treba da prestanemo. Pre nego što opet počnemo, prvom prilikom.
Izvor fotografije: designscene.com
Aleksina Đorđević
