U nedelju ujutru, 27. novembra, Geri Spid (Gary Speed) je prerano, u svojoj 42. godini, napustio ovaj svet. Prethodno veče komentarisao je rezultate Premijer lige na BBC-u. Vest da je velški selektor u svom domu u Hantingtonu (Huntington, Cheshire, England) oduzeo sebi život vešanjem brzo je obišla Ostrvo, kao i ceo svet. Milioni ljubitelja fudbala, ali i mnogi drugi bili su zatečeni i šokirani. Ostatak kola tog nedeljnog popodneva protekao je u suzama igrača i navijača na stadionima širom Engleske, tokom minuta ćutanja, a i nakon njega.
Zašto? Pitanje je koje i ja postavljam – za sada predstavnici policije tvrde da je reč o samoubistvu. Koliko je poznato, imao je uređen život, bez problema koji su mogli da ga nateraju na ovako nešto. Još jednom se pokazalo da je tanka linija između “ove” i “one” strane ljudske psihe.
Heroj navijača Velsa
Spid je rođen u Mankotu u Velsu (Mancot, Wales) 8. decembra 1969. godine. Prošao je mlađe kategorije Lids Junajteda (Leeds United), u kom je 1988. debitovao u seniorskom timu u utakmici protiv Oldama (Oldham). Bio je jedan od ključnih igrača ekipe koja je 1992. osvojila titulu koja mu je bila i jedini trofej u karijeri. Sredina terena koju je Lids tada imao bila je za strahopoštovanje. Pored Spida, tu su bili i Gordon Strahan (Gordon Strachan), Geri MekAlister (Gary McAllister) i Dejvid Bati (David Batty). Kada je 1996. prešao u Everton, ostvarili su mu se dečački snovi, zaigrao je za klub čiji je navijač bio. Dao je gol na debiju protiv Njukasla (Newcastle United), a već naredne sezone postao je kapiten. Ta sezona mu je bila i poslednja u “karamelama”, pošto je uz dosta kontroverze napustio tim i prešao u Njukasl. Tada je za Liverpool Echo izjavio: “Znate zašto odlazim, ali ne mogu da vam javno to kažem jer bih time okaljao obraz Evertona, a to ne želim.” Sa Njukaslom je dva puta igrao finala FA Kupa (Fa Cup), ali oba puta je njegov tim poražen od Arsenala 1998. i Mančester Junajteda (Manchester United).
Srpska publika imala je prilike da ga vidi u Beogradu, protiv Partizana u kvalifikacijama za Ligu šampiona i u dresu Velsa protiv, tada Srbije i Crne Gore, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugalu. Kada je 2005. otišao u Bolton, put ga je 2007. opet doveo u našu prestonicu jer su Vonderersi bili u grupi UEFA lige sa Crvenom zvezdom. Te godine se i školovao i dobio trenersku ”A” licencu. Od 2008. do 2010. igrao je za Šefild Junajted (Sheffield United), gde je završio igračku i započeo trenersku karijeru, ali se na mestu menadžera zadržao svega dva meseca jer je dobio priliku koja se ne propušta, mesto selektora Velsa. U avgustu 2010. poslednji put je bio u zapisniku zvanične utakmice u meču Karling kupa (Carling Cup) protiv Hartlpula (Hartlepool United).
Jedini trofej osvojio je sa timom iz Jorkšira - Geri Spid u dresu Lidsa
Ostaće zapamćen kao igrač koji je prvi došao do 500. premijerligaških mečeva u karijeri protiv Vest Hema (West Ham United) 2006. godine. Do kraja karijere odigrao je 535 utakmica, a više nastupa u najvišem rangu engleskog fudbala imaju samo Rajan Gigs (Ryan Giggs) – 576 i Dejvid Džejms (David James) – 573. Za reprezentaciju je od debija protiv Kostarike 1990. godine (1:0), odigrao 85 utakmica i postigao sedam golova. Prilikom povlačenja iz nacionalnog tima 2004. posle poraza od Poljske 3:2, na pitanje zašto nije pokušao da obori rekord od 92 nastupa golmana Nevila Sautola (Neville Southall), odgovorio je da ga to ne zanima, pogotovo jer je rekorder legendarni čuvar mreže Evertona iz osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka.
Sjajni igrač sredine terena, prema rečima bivših saigrača, bio je “inspiraciona figura”, čovek koji je svojim primerom pokazivao kako se bori i igra za klub ili reprezentaciju, veliki profesionalac na terenu i van njega. Zato i ne čudi što je nosio kapitensku traku gde god da je igrao. Od njega se očekivalo da sa klupe odvede velšku reprezentaciju na Svetsko prvenstvo 2014, jer je imao ono što je falilo mnogima pre njega, pre svega poštovanje igrača. Nažalost, nećemo ga još jednom videti u Beogradu, ali njegov Vels hoćemo – u našoj su kvalifikacionoj grupi za Mondijal. Voleli su ga i mediji i navijači, uvek je imao vremena za svakog i bio je veoma prijatna osoba. Iza sebe je ostavio suprugu Luiz i sinove Tomija i Eda. Počivaj u miru, Geri, veliki ljudi poput tebe ustvari ne umiru nikada.
Svima će nam nedostajati uvek nasmejani Geri
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš, obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju… Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže ”nikada ga ne drži mesto”, čovek je ”od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega jer mu pruža sve što mu treba.
