Smatraš li sebe poslovnom ženom, ili je to u svetu ozbiljne muzike drugačije (i na koji način)?
Pratila sam srce i živela život pun strasti i ostvarivanja snova. Nikada sebe nisam doživljavala kao poslovnu ženu. Ali jesam uvek radila kako sam osećala i mislila da je najbolje za mene, što mislim da jeste odlika uspešne osobe. To putovanje me je dovelo do ovoga gde sam danas. Moj život je kao muzika! Muzika je umetnost koja nestane s protokom vremena ali nosi lepotu da za sobom ostavi inspiraciju, utiske i emocije koje u nama odjekuju veoma dugo. Nisu mi potrebne uramljene table sa imenom niti status poslovne zene. Imam seme nadahnuća i biljku u vidu projekta kojima dajem svetlost i vodu truda i snage svakoga dana. A kada je onda nakon nekog vremena pogledate sa strane, vidite velelepno drvo puno plodova ispred sebe!
Kako si gradila svoj imidž i koliko je važno kako se predstavljaš, kako te doživljava publika? Da li je dovoljno da budeš ono što jesi, ili je potrebno da svoju suštinu, talenat, umeće i harizmu ipak “upakuješ” onako kako će se publici najviše dopasti?
Najvaznije mi je da budem “ja”. Moram da budem iskrena prema sebi, svom srcu, umu i muzici. Pratim instinkt i ljubav pre prvobitnog razmišljanja o predstavljanju. Ako ga moja publika smatra atraktivnim, onda sam veoma srećna!
Kako izgleda tvoja savršena koncertna haljina i kako biraš kako ćeš izgledati na nekom koncertu?
Mama mi kreira i šije sve haljine od prvog nastupa koji sam imala sa sedam godina, kada sam u tkanini japanskog kimona svirala Betovenovu sonatu u potpuno novoj dvorani u Japanu. Većinu haljina mi i dalje ona pravi. Skoro ritualno. Zajedno odlazimo do prodavnice tkanina, izaberemo najlepši materijal i osmislimo haljinu po zajedničkoj volji. Ali, nosim i haljine poznatih kreatora: Gucci, McQueen, Missoni, Jovani i Karen Millen. Odabir zavisi od mog trenutnog raspoloženja, prilike i programa koji izvodim.
Koliko je muzička publika po svetu slična (ili različita)?
Publika je divna! Ne postoji ni jedna koncertna platforma bez publike. Ma koliko da su različiti karakteri publike drugačijih kultura, ja uvek upijam samo pozitivno od svake. Kao ekstremnu različitost bih navela publiku Japana i Italije. Prva je veoma ozbiljna, posvećena, ali daleka, a druga slobodna i ospoljeno temperamentna – čujem i osećam odgovor od njih – bilo plakanje, smejanje ili spontane gromoglasne aplauze izazvane mojim sviranjem. Posebnu radost donosi ovo osećanje komunikacije – iako ne progovorite ni sa kim, čudesnost velikog dijaloga među nama se javi zarad razmene i deljenja koju nam muzika pruža.
