Kako znaš da si uspostavila kontakt sa publikom, da si dospela do srca i duše? I da li je to ono čemu težiš kad imaš koncert?
Naravno da težim tome da uspostavim kontakt sa publikom jer je to i cilj živog performansa. Ja publici prenosim ono što osećam na srcu i duši. Kada osetim na podijumu taj magičan momenat ja zaista dajem sve od sebe da publika bude zadovoljna i da na pravi način oseti moju muziku. To naravno nije lako postići, zato i smatram da umetnici moraju mnogo da rade, da vežbaju i istražuju kako bi publika bila zadovoljna i zadivljena.
Beograd ima muzičku publiku koja poznaje i ceni kvalitet i uvek je spremna da umetnicima pruži iskrenu podršku – čime ćeš se predstaviti na predstojećem koncertu?
Kada sam prvi put posetila Beograd, bila je to sasvim nova inspiracija za mene. Kultura, ljudi i živost Beograda nastali su kao rezultat veoma dubokih preplitanja – kompleksne istorije, kulturnalne pozadine i izvanrednih pojedinca punih ljubavi i ponosa prema svojoj zemlji. Veoma se divim, poštujem i volim ovu kombinaciju. Živimo u trenutku kada je moderna tehnoligija čini svet i svet veoma sličnim, tako da sam se došavši u Srbiju, osetila duboko dirnutom posebnim odnosom sa ljudima. Sada imam skoro čitav tim dragih prijatelja koji su Beograđani ili žive u Beogradu. Zato je za mene lično dolazak u Beograd uvek pitanje večne ljubavi i prijateljstva.
Imaš li tremu i kako izlaziš na kraj sa njom?
Nemam klasičnu tremu, ali svakako da kada izađem na scenu osećam leptiriće u stomaku. Ponekad sam uzbuđena, nervozna, a kada me uhvati nervoza onda stavim ruke u vruću vodu, dišem duboko, zatvorim oči i pokušam da steknem onaj osećaj koji imaju sprinteri kada trče trku na sto metara i na taj način se opuštam. Kada sam bila mala, otac me je vodio na stadion gde su se održavale finalne trke na 100 metara i tada mi je rekao da svi finalisti moraju da završe trku za 12 sekundi. Istina je da samo 0,001 deo sekunde pravi razliku ko će biti pobednik. “Samo zamisli kako brzo moraš da trčiš da bi pobedio na ovoj trci”, bile su reči mog tate, a ja sam ga poslušala i osvojila sam zlatnu medalju! Sada, kada imam koncerte, prisetim se ovih očevih reči.
I na kraju, šta želiš da poručiš umetnicama širom sveta, koje kreću putem afirmacije i traženja svog mesta u profesiji?
Pratite svoju strast, instinkt, verujte sebe i nikada ne odustajte! Potrebno nam je puno malih ciljeva na putu ka velikom snu i njegovom ostvarenju. Padaćemo i padamo mnogo više nego što očekujemo, ali uvek ustajemo. Učimo, proživljavamo, inspirišemo se, osećamo, ispitujemo, priželjkujemo, sanjamo i nastavljamo da koračamo na tom putovanju. Ponekada se možemo osetitti kao da hodamo ka utvarama iz pustinja, ali onda se samo setimo koliko smo do tog trena već prešli. Celokupno putovanje je zapravo lepota življenja! Obogaćuje nas, čini nas da rastemo kao umetnici i kao osobe. Kada se zaustavimo za sekund, shvatimo da smo uz put mnogo snova ostvarili. Mi smo jedini koji mogu od kamena da naprave sjajni dijamant!
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Fotografije: Privatna arhiva
Aleksina Đorđević
