Dobili ste ponudu i da budete koreograf za operu Don Đovani u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Koja uloga vam je izazovnija i privlačnija – biti igrač ili smišljati koreografiju koju će drugi igrati?
Kao igrač svoj angažman u Baletu Narodnog pozorišta dobio sam dok sam još bio učenik srednje baletske škole Lujo Davičo u Beogradu. Prošao sam put od ansambla do prvih solističkih uloga. Zatvorio sam davno poglavlja na nekim ulogama (Plava ptica, Pas de deux, Lakrdijaš…), i sa osmehom mogu reći da sam se “naigrao”. Nastavak moje karijere je kroz koreografski i pedagoški rad u baletskoj sali sa igračima, pevačima i glumcima. Rad na operi Don Đovani uz svog cenjenog saradnika reditelja Aleksandra Nikolića je uvek uzbudljiv i dragocen, pod budnim okom dirigentkinje i direktorke beogradske Opere Ane Zorane Brajović. U ovoj godini imam sreću da sam po drugi put angažovan u projektu van naše zemlje. To je velika čast za svakog umetnika.
Koliko je balet zapravo popularan u Srbiji? Kako se vama čini umetnička scena Srbije?
Klasičan balet koji je sastavni deo šireg pojma Umetnička igra uvek će imati svoju publiku. Nažalost, dugogodišnja nepromišljena repertoarska politika, prevaziđene (zastarele) ideje, angažmani igrača u ansambl bez audicije, dovele su klasičan balet u Srbiji u jedan nezavidan položaj sumnjivog kavaliteta. U školama za balet zainteresovanost je i dalje velika, imamo talentovane mlade umetnike koji ostvaruju zapažene rezultate u zemlji i svetu. Optimista sam da će se trenutni položaj baletskih umetnika u profesionalnim pozorištima, kao i slobodnih umetnika u budućnosti biti promenjen na bolje, da će igrači dostojanstveno odlaziti u svoje penzije, a da će balet opet i uvek pripadati eleganciji, preciznosti, disciplini, mladosti i najboljima.
Neosporno je da baletski igrači moraju da budu u odličnoj formi. Kako vi održavate kondiciju?
Balet je surov, koliko god da dajete i ulažete sebe, on neumoljivo traži još. To je neprekidna borba sa telom, borba sa vremenom, jer radni vek igrača je kratak i proleti za tren.
S obzirom na to da se bavite jednom vrstom umetnosti i svakako poslom koji je jako kreativan, koliko kreativnosti unosite u svoj stil oblačenja? Da li je za vas i moda umetnost?
Kao svaki čovek trudim se da imam svoj stil. Volim udobnu odeću i obuću. Vreme ludih odevnih kombinacija je ostalo iza mene. Ne mislim da je moda umetnost.
Na Svetski dan igre 28. aprila Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i pedagoga Srbije na čijem ste čelu, dodeljuje nagradu i specijalnu pohvalu Terpsihora za 2016. godinu. Čime se najpre vodite prilikom odabira dobitnika ovog značajnog priznanja?
Terpsihora je značajno priznanje domaćim baletskim i plesnim umetnicima. Ove godine biće dodeljeno peti put. Žiri kome je poverena misija da dobro proceni svake godine najuspešnijeg nosioca Terpsihore, svake godine se menja. I uvek je teško odlučiti se za jednog umetnika. To je do poslednjeg trenutka neizvesno, a ove godine 28. aprila će nam stručni žiri Bahram Juldašev, Jadranka Jovanović i Milan Rus saopštiti novog laureata.
Kakvi su vaši planovi za naredni period? Gde vidite sebe za 5 godina?
Do kraja godine imam tri interesantna projekta za koje sam angažovan kao koreograf. Tu je pored mog primarnog posla već zakazana i promocija nove knjige. Institut za umetničku igru isto nosi svoje obaveze prema kojima sam odgovoran. Za pet godina vidim sebe kao i dalje nepopravljivog optimistu sa osmehom na licu.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Fotografije: Privatna arhiva
Ivana Tomić
