Dr Sanja Popović Pantić je već dvadeset godina na čelu Udruženja poslovnih žena Srbije, a od osnivanja Udruženja do danas mnogo toga se promenilo. Svakako, najvažnija promena je ta da su žene danas mnogo samostalnije i osnaženije da same pokrenu svoj biznis, iako je Srbija po udelu preduzetnica na nivou Evrope daleko ispod proseka. Sa predsednicom UPŽ Srbije razgovarali smo o ženskom preduzetništvu, stereotipima koji su i dalje zastupljeni u našoj zemlji, kao i o tome na koji način bi trebalo pomoći i podržati žene da budu ostvarene na svim životnim poljima.
WANNABE MAGAZINE: Od 1998. ste na čelu Udruženja poslovnih žena Srbije. Kako je tadašnje okruženje uticalo na rad Udruženja i zahtevnu ulogu koju ste na sebe preuzeli?
SANJA POPOVIĆ PANTIĆ: Istorijat Udruženja je na izvestan način i mini istorijat srpskih prilika i neprilika u poslednjih 20 godina. Počele smo sa radom pred bombardovanje, kao u nekoj ilegali, jer nam je krov bio Evropski pokret u Srbiji, a u to vreme izražavanje evropske orijentacije nije bilo ni najmanje poželjno. Nakon bombardovanja, firme su se gasile, pa je veoma bilo teško naći autentične preduzetnice. Bilo nas je malo, ali su počeli u Srbiju da pristižu različiti razvojni programi nakon demokratskih promena. Naučile smo da pišemo projekte i bile uspešne u tome da pronađemo podršku donatora što nam je pomoglo da razvijemo kapacitete i identitet.
Doktorirali ste na temu ženskog preduzetništva 2013. i tada ste već imali dosta iskustva u radu Udruženja – kako su se stvari razvijale od kraja devedesetih do kraja prve decenije novog milenijuma?
Naš razvojni put je bio zaista postepen i temeljan zato mislim da smo ostvarili ovaj zavidni staž, razvili mrežu lokalnih udruženja i obezbedili podršku institucija bez obzira na to ko je trenutno na vlasti. U prvih deset godina međunarodni donatori su bili veoma aktivni i prisunti, jer je izgradnja kapaciteta svih sektora u našem društvu i u privredi bio prioritet. To nam je naravno veoma pomoglo da ojačamo s obzirom na to da je ekonomska snaga ženskih firmi pogotovo u to vreme bila skromna i naše članarine su bile praktično subvencionisane kroz te projekte, a samim tim i usluge koje smo pružali članicama. Danas je situacija bitno drugačija, umesto izgradnje kapaciteta akcenat je na razvoju, a za nas je još uvek izazov da postanemo organizacija koja živi isključivo od servisa svojim članicama. Uspeli smo već da povećamo taj udeo, ali na tome treba još raditi.
A sada je pri kraju već i druga decenija novog veka – gde je žensko preduzetnišvo u Srbiji u ovom trenutku u odnosu na prethodni period i u odnosu na žensko preduzetništvo u svetu?
Statistika pokazuje da je udeo preduzetnica u Srbiji na nivou evropskog proseka 30%. Međutim, taj podatak ne treba da zavara, jer ono što je kod nas bitno drugačije u odnosu na evropski prosek, jeste održivost ženskih biznisa. Stopa gašenja od 47% je visoka i odražava u velikoj meri probleme sa kojima se susreću preduzetnice pre svega pri osnivanju, a zatim i pri održavanju makar “status quo” nivoa aktivnosti. Svaki preduzetnik zna da “status quo” ne sme dugo da traje, jer vodi gašenju i da je jedini put opstanka stalni rast i razvoj. Ovakvoj slici doprinosi takođe i činjenica da u Srbiji 66% preduzetnica pristupa preduzetništvu iz nužde, a 34% zbog preduzetničkog izazova i želje dok je u EU obrnuto. Ipak, percepcije ženskog preduzetništva su promenjene i veliko mi je zadovoljstvo što naše opredeljenje svih ovih godina da promovišemo žensko preduzetništvo kao faktor ekonomskog razvoja, a ne kao socijalnu kategoriju, pokazuje sve više opravdanost u praksi.
