Do nedavno je u Institutu za umetničku igru trajao seminar posvećen zdravlju profesionalnih igrača kojim je rukovodila Erin Sančez, menadžerka za zdravlje profesionalnih igrača iz Velike Britanije. Sa Erin Sančez smo razgovarali o utiscima sa seminara, ali i o tome koliko su zdrav život i zdrave navike važne ne samo za igrače, već i za svakoga od nas.
WANNABE MAGAZINE: Po zanimanju ste menadžer za zdravlje profesionalnih igrača. Ova profesija deluje jako zanimljivo. Kako ste se odlučili da se baš time bavite?
ERIN SANČEZ: Počela sam kao plesačica. Moja strast prema plesu uvek je u stvari počivala na ljubavi prema slobodi pokreta, ali smatram i to da su učitelji igrali veoma bitnu ulogu u razvijanju te ljubavi u nešto značajnije. Moja prva učiteljica, Selija Dejl, razumela je pokret na čudesan način! Učila nas je o plies i jetes pokretima, ali nam je takođe govorila i o kostima, mišićima, mozgu, disanju, pa čak i mašti i velikodušnosti. Sada mislim da je ona pokušavala da nam pokaže da su za naš “zanat” plesača najvažniji alati naša tela i mozak. Verujem da je bilo više značajnih momenata u toku mog razvoja, ali je Samer Li Ratigen sa “San Francisko plesne akademije” imala najveći uticaj na moj razvoj. Ona je imala moć da razume ljude i trudila se da stvori adekvatne uslove za njihov razvoj. Uz nju, na mene je ostavila utisak i Melani Person iz “Alvin Ailey” škole, koja zrači čistom i nežnom, beskompromisnom energijom. Provela sam samo malo vremena sa ovim ženama, ali njihov izuzetni pristup učenju kao da je juče bio i kao takav je i dalje prisutan u mom srcu i u mom poslu.
Ples je meditacija, eskpresija, istraživanje i pribežište za mene. Iako ne igram često na sceni ili studiju u ovom trenutku, i dalje smatram da sam u svom elementu kada sam u pokretu ceo dan. Kada sam prestala da igram profesionalno, kao prirodan izbor se nametnula želja za učenjem o telu, tako da sam se preselila u London kako bih studirala na “Trinity Laban Consevatoire of Music and Dance”, u sklopu master studija nauke o plesu. Kada sam završila studije, počela sam da radim za “One Dance UK”, a reč je o zdravstevenoj organizaciji za ples, podršku, zastupanje i profesionalni razvoj plesača u Velikoj Britaniji. U sklopu programa “Zdraviji plesač”, nudimo savetovanje, edukaciju, istraživanje i zdravstvenu negu plesačima, kako fizičku tako i psihološku, da bi se uslovi u kojima plesač “nastaje” i stiče iskustvo popravili.
Koliko su zapravo povezani zdravlje i ples? Zašto je važno ne odvajati ove dve, na prvi pogled, nespojive oblasti?
Ples i zdravlje su približniji nego što deluje na prvi pogled. Džordž Balančin je jednom rekao: “Ples je značajna i naporna aktivnost.” Studenti su uključeni u trening koji se može meriti sa pripremom za Olimpijadu. U isto vreme, oni streme fizičkoj perfekciji ne samo zbog junaštva, već i zbog ostvarivanja stanja potrebnog da bi se izrazila priroda umetnosti. Ples je neverovatno zahtevna karijera, koja zahteva rigorozan trening, fitnes i zdravlje tela i uma. Kako bi igrali najbolje što mogu, plesači moraju biti spremni na izuzetnu zahtevnost nastupa; za atletsku snagu, fleksibilnost, moć i brzinu tela, ali isto tako i komunikaciju, ekspresiju, inteligenciju, pamćenje potrebno da se uđe u lik, koreografiju i umetnost. Treninzi plesa se uglavnom fokusiraju na usavršavanje određenih ustaljenih šablona pokreta, što znači da plesači postaju veoma vešti i efikasni u samo manjem broju pokreta. Međutim, tradicionalni trening ne daje plesačima celokupnu kondiciju koja je potrebna kako bi nastup bio intenzivan u toku celog trajanja, ili psiholoških veština kao što je nošenje sa stresom ili održavanjem volje i inspiracije da se nastavi sa treningom potrebnim za vrhunski nastup. Ali mislim da je najvažniji deo performansa zdravlje. Bez hrane, vode, odmora i zdravog stanja uma, plesači ne mogu da uče, rade ili da se razvijaju do svojih maksimalnih kapaciteta.
Za profesionalne igrače je jako važno da budu u formi. Ali, koliko oni zapravo imaju vremena da se bave svojim zdravljem?
Za profesionalne plesače, težak, ali krucijalni izazov je da ostanu zdravi. Od svih plesača sa kojima radim, mislim da profesionalci razumeju potrebu za zdravljem više nego iko. Bez zdravlja, ne mogu da nastave da nastupaju, ne mogu da treniraju i ne mogu da napreduju. Jedan od izazova sa kojima se susreću je raspored: probe, datumi nastupa i konstantan trening… I jeste tačno da je nedostatak vremena da se posvete svome telu glavni problem. Plesači uvek veruju da je više bolje. Postoji stara izreka: “Ako propustiš jedan čas, znaš. Ako propustiš dva časa, profesor zna, a ako propustiš tri časa, publika zna.” Iako su i časovi i probe veoma bitni kako bi se naučila koreografija i savršena kretnja, previše njih će pak dovesti do toga da se plesači premore i teže odmore i oporave. Sportisti jako često prave odmor ili smanjuju intenzitet treninga pred samo takmičenje kako bi bili sigurni da su njihova tela spremna da budu na svom maksimumu. Da li možete da zamislite producenta koji plesačima daje dan ili dva slobodno pred nastup? Nikada. Ali istraživanje među sportistima je pokazalo da ova praksa, koja se zove “periodizacija” doprinosi poboljšanju zdravlja plesača, kao i samog nastupa. U mom iskustvu, veština koju najuspešniji profesionalni plesači imaju je prepoznavanje svojih potreba, bilo to da se zagreju na određeni način, ili da jedu određeni doručak svaki dan. Kroz iskustvo stvaraju navike koje im pomažu da kontrolišu zahteve sa kojima se suočavaju. Iako neke navike nisu zdrave, to je dobar početak da vide kako njihovo telo deluje na određeni napravljeni izbor.
Briga o telu je svakako bitna kako bi se izbegle povrede. Međutim, tu je i psihološki aspekt povreda i nesigurnost da se nakon nje igrači vrate na scenu. Kolika je onda uloga psihe i kako je moguće nju pripremiti za sve rizike koje karijera plesača donosi?
Mentalne veštine su po mom mišljenju jednako važne za plesača kao i fizičke, ali ne provodimo dovoljno vremena radeći na ovom aspetku. Povrede posebno mogu biti opasne jer u tom slučaju plesači moraju da prestanu da plešu neko vreme. Bez plesa, oni mogu da se osete kao da gube identitet ili svrhu postojanja; mogu isto tako da se brinu da li će se uopšte vratiti prethodnom nivou kvaliteta. Isto tako mogu imati profesionalnu brigu za propuštenim nastupima ili finansijkom stresu kao što je plaćanje zdravstvene nege, gubitka prihoda od posla… Brinu se da li će uopšte nastaviti karijeru. Povrede su stalno prisutne u životu plesača, studija pokazuje da se od 80 do 90% plesača povredi svake godine. Problem je što plesači nisu spremni da se nose sa fizičkim i emotivnim aspektom povrede. Psihička snaga i sposobnost da se nose sa izazovima kao što je povreda, umor, stres ili odbijanje može pomoći plesačima da prežive i istraju u karijeri. Dodatno, studija među plesačima pokazuje da motivacija i volja da plešu zbog ljubavi, strasti ili lične vrednosti i aktivnosti mogu doprineti psihloškoj stabilnosti, kreativnosti, samopozdanju i uživanju u plesu više nego spoljni motivi kao što su spoljni pritisak ili strah.
Od 28. marta do 9. aprila u Institutu za umetničku igru rukovodili ste seminarom o zdravlju. Kome su najpre bile namenjene ove radionice?
Radionice su bile uvod u mnoge aspekte zdravlja i blagostanja za plesače. Ni jedan plesač isti kao bilo koji drugi, svaki je poseban na svoj način, tako da je moj izazov da uvek pokušamo da budemo što fleksibilniji kada se radi sa novim igračima. Neki igrači će imati duge noge, a neki će imati odličan balans ili izraz, ali svaki plesač mora imati veštine i znanja o tome kako da se brine za svoje zdravlje. Moj cilj je bio da im pomognem i posavetujem ih kako da igraju bolje, da imaju duže i uspešnije karijere kakve žele, da budu zdraviji, ali i srećniji ne samo u plesu već i u privatnom životu.
