Za @dziv_ sam saznala sasvim slučajno, kada sam jednog dana “kopala” po Instagramu i tražila inspirativne profile koje bih mogla da zapratim. Zaista ne preterujem kada kažem da sam se oduševila portretima koje ova devojka fotografiše i koji su mi tada, kada sam ih prvi put ugledala, odisali neodoljivim retro vajbom. Volim retro! I naravno, kada je stigla prilika da je intervjuišem – i te kako sam bila spremna!
I dalje ne znaš o kome govorim? Ona je Ivana Džamić, devojka koja se svojim fotografijama uvek bori za neki viši cilj; koja je kroz fotografiju spojila kreativni i deo sebe koji voli da radi sa ljudima; koja je jednom za svagda stavila tačku na priču o “štetnosti” društvenih mreža za fotografe, fotografiju ali i umetnost uopšte. I da, zaista treba da zapamtiš njeno ime!
WANNABE MAGAZINE: Po struci si diplomirani psiholog sa završenim master studijama iz oblasti poslovne ekonomije. Kako se u celu ovu “ozbiljnu” priču uklopila fotografija kao prilično drugačije i mnogo kreativnije zanimanje?
IVANA DŽAMIĆ: Moram da priznam da je fotografija našla put do mene mnogo ranije nego što sam uopšte odlučila da postanem psiholog. Čini mi se da sam nakon upisivanja studija shvatila da želim da uklopim, s jedne strane ovaj kreativni deo sebe, a s druge moju veliku želju i potrebu da se bavim ljudima. To je veliki izazov pogotovo kada se nalazite na raskršću i treba da odlučite u kom pravcu će dalje ići vaša karijera. Na moju sreću, uspela sam da spojim ono što me čini srećnom, sa onim što me inspiriše i dopunjuje kao osobu. Tako da možda bi pravi odgovor bio da sam se ja uklopila između dve inspirativne karijere kao što su psihologija i fotografija.
Fotografijom se aktivno baviš već devet godina, a svojim radom se između ostalog boriš protiv objektivizacije žena kroz fotografiju. Može se reći da u ovom slučaju iz tebe “govori” psiholog. Da li fotografiju u tom smislu smatraš kreativnijim i ljudima bliskijim načinom da se baviš psihologijom i doprineseš nekom boljitku kada je položaj žena u pitanju?
Često su nam na fakultetu govorili da se ne čudimo ako se desi određena profesionalna deformacija i u jednom trenutku počnemo da analiziramo svet oko sebe i ljude koji nas okružuju. Naravno, niko od nas to ne radi stalno, ali jasno je da smo kao psiholozi uvek radoznali kad je reč o ljudskoj prirodi. Pre fakulteta, teme koje sam obrađivala kroz svoju fotografiju su bile mnogo jednostavnije i fokusirane na hvatanja trenutka, bilo da je reč o zalasku sunca, ljudima na ulici ili nečemu drugom. Tokom svojih studija, a i nakon, počela sam više da se interesujem za određene standarde koji se ljudima nameću od strane društva, a pogotovo ženama. Tačnije, osetila sam potrebu da moje fotografije imaju neku dublju poruku i cilj.
Ako sam nešto naučila poslednjih par godina, to je da smo svi mi mnogo više od onog što odlučimo da pokažemo ljudima oko nas. Ženama se godinama unazad postavljaju imperativi da moramo da budemo lepe, moramo da budemo uspešne, moramo da ispunimo očekivanja porodice i naših poslodavaca, a uz sve to, da zadovoljimo standard lepote, koji iskrena da budem, ne znam ni ko je postavio. Kada listate magazine, u njima često vidite modele koji su izabrani tako da predstavljaju jedan određeni ideal kome treba da težimo. U mom slučaju, verujem da svaka žena predstavlja mnogo više od lepog lica.
Pritom, moji stavovi su daleko od feminističkih, šta više, verujem da se ovakve stvari događaju i suprotnom polu, ali ja sam odlučila da se borim da ženski glas i stas nužno ne zavise jedno od drugog i da lepota, koliko god zvučalo kao fraza, zaista jeste u očima onog ko posmatra te je kao takvu ni ne treba generalizovati.
U skladu sa ovim, verovatno ne treba da nas čudi što su ti specijalnost portreti. Zašto baš oni? Ako uzmemo u obzir prethodno navedeno, šta je ono što želiš da postigneš svojim fotografijama?
Poslednjih godinu dana aktivno sam stvarala portrete koji sem standardnih korekcija u vidu sređivanja svetla i dodavanja mog prepoznatljivog efekta na fotografije, nisu posedovale nikakvu korekciju ženskog tela ili lica u Photoshopu. Portreti su jedna vrlo intimna stvar, ljudi vam daju dozvolu da ih fotografišete na način koji je možda drugačiji od onog kako su oni sebe percipirali do tog trenutka, ali podjednako uzbudljivo, jer mogu da vide na koji način ih neko drugi doživljava. Jako sam srećna što sam imala mogućnost da radim sa divnim ženama prethodnih godinu dana.
