Koliko veštine, truda i rada je potrebno za savršen portret i kako znaš da je portret “uspeo”?
Čini mi se da ljudi koji se ne bave fotografijom, nemaju jasan pojam o tome koliko u stvari rada i truda leži u pozadini kvalitetne fotografije. Uhvatiti pravi trenutak, pravu emociju i idealno svetlo je ono što u stvari fotografiju čini nezaboravnom. To da li je fotografija uspešna uglavnom mogu da procenim na osnovu ogromnog osmeha kada je pokažem ljudima sa kojima sarađujem. Ili kada čujem od devojke ili žene komentar poput: “Ne mogu da verujem da sam ovo zaista ja, jako se dopadam sebi.” To su reči koje istovremeno mene čine srećnom, jer sam onda svoj cilj ostvarila, ne samo kao fotograf, već i kao čovek.
Koliko je zahtevno sarađivati sa ljudima na ovaj način? Kako “izvlačiš” iz njih ono što ti je potrebno, kako ih “otvaraš”?
Uh, može biti i te kako zahtevno, jer se ljudi međusobno jako razlikuju i na neki način presudno je da prepoznaš te različitosti i odgovoriš na njihove potrebe u skladu sa njihovim senzibilitetom, ali da istovremeno zadržiš neki svoj lični pečat. Sigurna sam i da kolege fotografi znaju o čemu pričam. To je u stvari ono gde moje znanje iz psihologije igra veliku ulogu. Umem da slušam, a istovremeno i da odgovaram na njihove zahteve i da ih otvorim da budu ono što jesu – što ume da bude pravi izazov, koji ja uvek rado prihvatam. (smeh)
Tvoje fotografije su više puta objavljivane u austrijskom C-Heads magazinu, kao i italijanskom Vogue-u što je zaista impresivno! Koliko ti znači ovo priznanje? Da li ti je to otvorilo neka nova vrata?
C-Heads je jedan od mojih omiljenih magazina, koji je između ostalog osnovan od strane žena i prikazuje ih u jednom prirodnom svetlu, onakve kakve one zaista treba da budu. Tri dana sam skakala od sreće kad su me kontaktirali da uradimo ekskluzivnu seriju fotografija za njihov magazin, koji sam radila sa Cecom Živojinović, našom sjajnom manekenkom, koja je između ostalog i divna devojka. Nakon toga, sam dobila poziv da još dva puta prikazujem fotografije u njihovom magazinu i te projekte sam radila sa manekenkama Sanjom Urošević i Sofijom Milošević, koje su ne samo lepe spolja, već i duhovite i inteligentne devojke iznutra. Sanja i ja smo nakon tog snimanja postale dobre prijateljice, pa mi se čini da mi je to otvorilo ne samo nove poslovne prilike, već i nova poznanstva. O italijanskom Vogue-u i da ne pričam, moje fotografije na njihovom sajtu je bilo sve što sam mogla da poželim od kad sam počela da se bavim ovim poslom.
Svoje fotografije redovno objavljuješ na Instagramu, a budući da ova društvena mreža mnogim fotografima smeta jer na njoj svako može da se bavi fotografijom i bude “neko” čak i sa mobilnim telefonom, kakav je tvoj stav o tome? Da li smatraš da ovo na bilo koji način ugrožava tvoje kolege i tebe ili je Instagram zapravo odličan način za samopromociju, danas, u eri društvenih mreža i interneta?
Instagram je apsolutno moja omiljena društvena mreža, na koju moja mama često kaže da sam navučena, što iskrena da budem, verovatno i nije daleko od istine. (smeh) Ali, posao je posao i postavljanje fotografija na Instagram doživljavam ozbiljno iz razloga što sam mnoge klijente dobila tako što im je moj rad na ovoj društvenoj mreži bio glavna referenca. S druge strane, Instagram jeste otvorio vrata mnogim ljudima da sebe izražavaju na način na koji oni žele i misle da je ispravno. Meni to zaista ne smeta, jer sam sujetu davno odstranila i počela više da radim na sebi. Uvek će postojati ljudi koji će stvari doživljavati drugačije od vas i to je u redu. Sve ima svoju ciljnu grupu i na svu sreću, Instagram je dao prostor svima da se izraze onako kako to žele. Umetnost je mnogo više od “hashtaga”, ali nažalost ni jedna umetnost danas možda ne bi postala globalna da takvih i sličnih društvenih mreža nema.
