Olimpijske igre u Londonu i osvajanja zlatne medalje 2012. godine za nju je ostvarenje snova. Nakon mnogo rada, truda, ali i vere, uspeh je došao, a upravo ovakvom strpljenju i disciplini ju je naučio sam teksvondo. Poznata tekvondistkinja i srpska reprezentativka u ovoj borilačkoj veštini, Milica Mandić, razgovarala je sa nama o svojim počecima u ovom sportu, o važnosti podrške trenera u toku profesionalnog razvoja, ali i tome koliko joj znači članstvo u “Visa” timu koji sponzoriše ne samo životne ciljeve sportista na terenu, već i izvan njega.
WANNABE MAGAZINE: Iako tekvondo možda ne izgleda kao disciplina kojom bi se bavile žene, ti si srpska reprezentativka baš u ovoj borilačkoj veštini. Zašto baš tekvondo?
MILICA MANDIĆ: Imala sam manje od 11 godina kada sam se upoznala sa ovim sportom i od samog početka mi se veoma svideo. Tekvondo je brz, eksplozivan, kontaktni sport, uživala sam na treninzima, imala sam veliku podršku i svakom bih preporučila da trenira i bude deo takvog okruženja. Iz godine u godinu strast za sportom je rasla, stizale su i medalje – i ostala sam tekvondista.
S obzirom na to da uz tekvondo jačamo ne samo svoje telo već i svoj um, duh i energiju, možeš li reći da si drugačija, jača osoba od kada treniraš ovu korejsku borilačku veštinu?
Naravno. Tekvondo klub “Galeb” je mene odgajio, mnoge stvari sam naučila od trenera i od ljudi u klubu, a isto tako i od sporta. Kao prvo – disciplina, drugo – autoritet. Trener mora da se sluša, trener je na treningu i tata i mama. Nakon toga dolazi samopouzdanje koje dobijaš ukoliko pratiš instrukcije i veruješ u sebe. Isto tako i strpljenje. Za svaki sport je potrebno dosta volje i strpljenja, pogotovo u nekim odlučujućim momentima.
Klub “Galeb” u kome treniraš jedan je od najuspešnijih u Srbiji u oblasti tekvondoa. Koliko je za jednog tekvondistu značajno znanje koje mu pruži trener, a koliko iskustvo koje sam stekne u samostalnoj borbi? Šta je tebi važnije?
Iskustvo u samostalnoj borbi je dragoceno, ali pre toga treba imati trenera koji te vodi kroz tu samostalnu borbu. Trener je meni veoma značajan prvenstveno zbog saradnje koja je duga već 13-14 godina. Sve smo prošli zajedno, od poraza do velikih pobeda i povreda. Dragan Jović je najviše uticao na moj razvoj kao sportiskinje i nema načina da mu se za to adekvatno odužim. Tako da je moj odgovor – podrška trenera.
