Hodamo ulicama sa slušalicama u ušima, prateći ritam koji čujemo samo mi, ili razgovaramo telefonom beskrajno ili se usredsređujemo na čitanje ili neki drugi umni rad, isključujući se, kao da smo utišali ton jedino koncentracijom.
Ponekad, koncentracija nije dovoljna i zaista nam je potrebna relativna tišina da bismo mogli da se usredsredimo.
Neko ne može da spava ako nije potpuno tiho, a neko ne može da zaspi ako nema nekog zvuka koji će ga uljuljkati u san.
Neko se boji tišine, a neko ume da je stvori kad mu je potrebna, isključujući sebe, umesto buke.
Retko mogu da pišem slušajući muziku, jer muzika sadrži reči koje traže pažnju i emotivni odgovor, ali zato mogu da kucam dva sata bez prekida u kafiću u kome se muzika meša sa tonom sa TV-a, odlomcima razgovora i sve se spaja u buku, koja mi ne smeta čak ni kad je dosta glasna. Lakše mi je da se isključim iz bučne mešavine zvukova, nego da u sebi dostignem tišinu, ako je remeti samo jedan dominantan zvuk.
Ali zato mogu da čitam u svim uslovima. Nikakva količina različitih zvukova i nivo decibela ne smetaju mi da sa punom koncentracijom čitam štivo koje me zanima.
Samo, utišavanje spoljašnje buke isključivanjem tona iznutra zahteva utrošak energije, napor i koncentraciju potpuno drugačiju od onog kad se prepuštate tišini u sebi, koju ne remete spoljašnji zvuci.
U neprekidnoj buci i žamoru, izgradili smo navike isključivanja tona koji nam ne prija, uključivanjem nekog drugog koji smo sami odabrali
Svako opuštanje zahteva okruženje neposrednom tišinom, da bi učinak bio lekovit. Iznenadni zvuci u stanju uranjanja u tišinu vrlo su stresni, pa ako vam neko zazvoni na vratima ili vam zapišti telefon, ne samo što će vas prekinuti u opuštanju nego će vas možda veoma uplašiti i istraumirati. Obezbedite tišinu kad želite da slušate sebe iznutra.
Potreba da vam nešto stalno ispunjava tišinu, od trenutka kad ustanete, dok se uveče ne uspavate uz neki film ili muziku, jeste odbrambeni sistem. Zvučni zid, koji ne dopušta da vas tišina uvuče, jer je tišina preteća. Ako se stalno čuje nešto poznato, što u svakom trenutku možete da dešifrujete, nećete morati da slušate uznemirujuće zvuke svog srca i svojih misli, ma koliko tihi bili. Ućutkaćete unutrašnje glasove i nećete morate da slušate njihove uznemirujuće poruke. O tome kako ste nezadovoljni, prazni, uplašeni, izubijani, iznureni, zapostavljeni, izmaltretirani. Jer o tome govore unutrašnji glasovi, oni strašni koje želite da oterate zvukom. Ili makar bukom.
Kad umete da se utišate tako da čujete unutrašnje glasove i kad ste naučili da na njih reagujete i odgovarate, ubrzo shvatite da su i oni samo vrsta buke. Buka uma. I da ih treba isključiti da bi čuli onu dublju tišinu, ispod svih slojeva u kojima se pažnja zadržava.
Isključivanje misli je vrhunska tišina, a njeno dejstvo je višestruko lekovito. Kad ispraznite um, otkrivate druge instrumente zapažanja i spoznaje, one koji borave u biću i kosmosu, koji se služe vašim telom kao prijemnikom i provodnikom.
Nije lako ne misliti ništa, ali može se uvežbati.
Pokušaj da se dosegne tišina je čin ljubavi prema sebi.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
