Možda su vam nekada baka ili majka, kada su htele da daju neki mudri savet starije osobe, rekle da muškarca ne poznaješ dok ne pojedeš kilo soli sa njim. U mojoj glavi to je delovalo kao neki veliki peščani sat. Kilo soli izvrnemo naopačke, i kada ono iscuri mi ćemo zaista poznavati čoveka koji je preko puta nas i bićemo sigurni da je on taj s kojim želimo da provedemo ostatak života. Ali ono što su naše majke zaboravile je da se so više ne koristi samo da bi se hrana začinila. Nekada so ide i uz tekilu ili na ranu ili preko ramena, protiv uroka.
Onda se dešava da se taj kilogram mnogo brže potroši, brže curi u tom našem peščanom satu. A mi, zaslepljeni pred tom gomilom soli koja stoji pred nama, ne vidimo da se taj kilogram mnogo brzo potrošio. Išli smo prečicama, koristili ljubav u svrhe kojima ona nije namenjena i došli do toga da ona postane… polovna.
Kada prestanemo da merimo ljubav u tonama i kilogramima, a počnemo da merimo u gramima, neko tu uvek ostane gladan. I onda smo tako izgladneli, izbezumljeni i u strahu da nećemo dočekati bolje sutra, svašta spremni da progutamo. Visoki ton. Niske uvrede. Ljubav podeljenu na atome. Svaki dan po jedan atom, čisto da ne umremo od gladi. I dok su nekada ti atomi bili nešto od čega smo se sastojali, sad su oni nešto što nas održava u životu, i to jedva. A mi možemo samo da se prisećamo i dosećamo kako je nekad bilo lepo.
