Koliko često mi taj gram ljubavi treba da unesemo u sebe da ne budemo gladni? Koliko grama je potrebno da se začini bezukusan život? Koliko toga je dovoljno da nas održi u životu, da nas spreči da se osećamo kao da nam treba nešto jače, nešto što će nas više zasititi?
Otrov se možda prodaje u malim bocama, ali ljubav svakako ne. Ako već mora da se meri, meri se na galone, na tone, na okeane i svemire.
A kad nas neko gleda u oči samo da bi u njima video naš odraz, ako pokušava da nas navuče na sebe da bismo hteli još i da ne primetimo da taj gram ljubavi koji nam daje čak i nije ceo gram, možda je stvarno vreme da prestanemo.
Da prestanemo da slušamo stare savete, da prestanemo da brojimo zrna soli, da ne merimo ni vreme ni ljubav. Peščani sat da razbijemo, vagu da bacimo i razmislimo da li je to sve što imamo trenutno dovoljno. Ako je odgovor ne – vreme je da to što nam fali potražimo negde drugde.
Ali ono što nam niko nikad nije rekao je, da ono što nam fali, prvo moramo da potražimo u sebi. Da ovako izgladnele i neuhranjene, prvo sebe nahranimo. Malo pomalo, kad ojačamo, stanemo na noge, kad se ponovo osećamo da smo spremni za “sve ili ništa”, samo tad možemo sa nekim da delimo obrok.
Samo sledeći put kad dođe do toga, nemojte slušati majku. Slušajte sebe i svoj bioritam, i onda se nećete ni prejesti, ni ostati gladni.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Tamara Mladenović
