“Veoma je zgodna, ali je gubitnica. Koristi svoje ženske čari da prigrabi više slave nego što zaslužuje.”
Ovo je srž napisa koji je sportski novinar Žere Longmen (Jeré Longman) objavio u dnevnim novinama “New York Times”, a protiv Lolo Džouns (Lolo Jones), atletičarke kojoj je medalja izmakla u trci na sto metara.
Sportisti su javne ličnosti, posebno ako nastupaju na Olimijskim igrama. Društvene mreže omogućavaju, više nego ikad, da kojeko objavljuje svoje mišljenje o takmičarima. Posebno su se na udaru našle atletičarke. Te zašto Gabi Daglas (Gabrielle Christina Victoria Douglas) nosi “nepatriotski” kostim i čudnu frizuru, te zašto Serena Vilijems (Serena Williams) đuska gangsterski ples posle pobede, Zoi Smit (Zoe Smith) napali su da ne liči na ženu, već na muškarca.
No, “New York Times” nije tek neki tamo zaludni internetski zgubidan koji tripuje da će mu život biti smisleniji ako objavi svetu šta misli o tom i tom sportisti kome nije ni prineti. Posredi su novine koje imaju kredibilitet u svemu, pa i kad nekog osude. A Lolo Džouns optužena je da “je egzotična lepotica koja na Olimpijskim igrama umesto da pobeđuje gradi marketinšku kampanju zasnovanu na cinizmu i patetici, a samo zato da bi dobila nešto popularnosti i probila se kod oglašivača”. Logan optužuje Lolo da nije njena tužna priča jedina na svetu i da je dojadila čak i koleginicama iz tima. Zaključak je ubitačan – da Džounsova nije sigurna u svoje sportske sposobnosti, pa mora da pribegne razmetanju ženskim čarima.
Kriva zato što je zgodna? Tužno je videti ovakvu diskriminaciju u 21. veku!
Lori jeste došla u središte pažnje kao atletičarka koja je odrastala u potpunom siromaštvu. Veoma rano morala je da ode od kuće da bi sledila sportske snove. U razgovoru sa novinarima otkrila je da je još devica i da joj to teže pada od svih sportskih takmičenja, ali da smatra da je vredno čuvati se za pravog muškarca. Možda njena priča nije najstrašnija na svetu, kao ni njena odluka s kim će i s kim neće da spava, ali to nije razlog da se ponište izuzetni napori koje je morala da prođe da bi došla do najvažnijeg takmičenja na svetu.
Međutim, ono što mnogi, pa i Longmen zaboravljaju jeste to da sportistima nije lako, posebno onima koji se takmiče u disciplinama koje ne dobijaju medijsku, niti pažnju sponzora. Više od polovine američkih vrhunskih atletičara zarađuje manje od hiljadu dolara mesečno. Olimpijske igre je prilika da se istaknu, ne samo u sportu, već i da skrenu pažnju na svoje finansijske muke.
Zar treba osuditi sportistiknju zato što je zgodna? Kao da je to njena krivica. Čak i to što je privukla pažnju sponzora koji žele zgodnu atletičarku u reklamama, zar je to greh koji zaslužuje javnu osudu najvećeg američkog dnevnika? Zluradi novinar poredi je sa Anom Kurnjikovom (Anna Kournikova) za koju kaže da je naprosto zgodna i lišena svakog sportskog talenta. Zaboravlja da je teniserka bila šampionka pre nego što je reket zamenila modnom pistom. Blati Džounsovu da je “jedva prošla kvalifikacije”, prenebregavajući činjenicu da je Lolo u Pekingu 2008. bila nadomak medalje. Koliko je blizu iko od nas bio da bude najbolji na svetu u onome čime se bavi? Vrli novinar zaboravlja i da je Lolo trčala kvalifikacije oporavljajući se od povrede i operacije kičme. Jeste, Lolo je stigla četvrta, a koje mesto je osvojio Žere Longmen?
Kao i svi drugi sportisti i sportistkinje, Lolo je vežbala godinama da bi stekla priliku da zastupa svoju zemlju na Olimpijskim igrama. “Nadam se da će moja priča nekome pomoći, nekoga nadahnuti. Da, nisam osvojila medalju, ali postoji nešto što naučiš kada pobediš, kao što postoji nešto što naučiš i kada uspeh izostane”.
Zašto sam vam sve ovo ispričao?
Zato što kao i Lolo Džouns, mnoge sportiste blate oni koji zaboravljaju šta znači biti Olimpijac. Sledeći put kad budete objavili na Twitteru ili Facebooku kako vam se smučio ovaj ili onaj sportista, kako je sramota što nisu doneli kući medalju, kako vam je muka od uzdizanja u zvezde ove ili one takmičarke – sledeći put kada budete hteli da napišete bilo šta što nije poštovanje za činjenicu da su se našli na OI – razmislite dobro kome se zapravo obraćate i kako.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
