Nezahvalno je od samog starta svoditi osobe na stereotipe, samim tim što se treba truditi da budemo oslobođeni predrasuda i da donosimo sud o čoveku tek nakon što ga bolje upoznamo. Međutim, hajde da pristupimo upoznavanju baš tih stereotipa, čisto iz zabave, jer to i jeste jedina svrha ovih tekstova.
“Provincijalac u duši” došao je za Beograd iz južnih krajeva, sa torbom najpotrebnijih stvari i brdom snova – ili na studije, ili da radi kao konobar. Onog momenta kad je stigao na železničku/autobusku stanicu i prvi put se popiškio na beogradski asfalt, shvatio je da ne želi da bude nigde drugde, već upravo tu. Ipak, kako je navikao na svoje matično okruženje tokom prvih 20-ak godina svog života, trudi se da ga stvara svuda oko sebe, ma gde se nalazio. Znači, za njega ne važi ono “kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”, on se ponaša kao da je još uvek u rodnoj kasabi – gde se ostavlja obuća ispred vrata, na vrata se ne zvoni i ne kuca, već se upada bez najave i slično.
Postoje dve krajnosti u govoru našeg provincijalca: ili njegov akcenat doživljava još ruralniju transformaciju kako bi istakao koliko je ponosan na svoje poreklo, ili svim silama pokušava da ga modifikuje do onog što smatra beogradskim “zavijanjem”, a što, u njegovoj interpretaciji, još nakaradnije zvuči. Primećeno je da je kod manje obrazovanih primeraka provincijalca ova druga pojava znatno učestalija, emancipovani provincijalac retko menja akcenat.
Moraću da ufotkam, da pokažem drugarima kod kuće...
Što se noćnog života tiče, provincijalac je vrlo aktivan, koliko god mu to novčana sredstva dopuštaju, jer je za njega smisao postojanja prestonice beskrajan (tako se njemu čini) niz splavova, klubova i kafana (koje preferiraju oni koji sebe smatraju boemima, a u stvari su generic alkosi), u kojima će se zalepiti za podijum na kojem golišava igračica meša i hipnotisano zevati u njeno nauljeno i/ili oznojeno dupe koje će snimati telefonom, da se pohvali drugarima kakav je provod u BG-u, kad ode kući na vikend. Priču će započeti sa: “Bio ja na splavu sa nekim Beograđanima…”, kako bi sebi dao na značaju što je bio u društvu tih, u njegovim očima, kao i u očima njegovih drugara, uzvišenih bića čija se super-moć ogleda u tome što im je u izvodu iz matične knjige Beograd naveden kao mesto rođenja. Ma koliko ponosno i uporno tvrdio da mu je rodni kraj u duši zauvek, provincijalac najčešće potajno pati što nije Beograđanin, gorko zavideći svima koji su imali tu sreću da od rođenja šetaju Knez Mihailovom, a ne da je prvi put ugledaju na ekskurziji u osnovnoj školi.
Što se tiče njegovog ukusa za žene, tu vlada strašan zjap između želja i mogućnosti, između deklarativnih preferenci i suštinskih želja. Naime, međunožje “prave Beograđanke” je sveti gral provincijskog jebača u pokušaju, koju on zamišlja kao ribu koja se bavi manekenstvom, poseduje moral Samante iz “Seks i grad” i salonac na Vračaru u koji privodi na seks, rakiju i THC, jer je tako čuo u nekoj pesmi. Ipak, kako se sličan sličnome raduje, provincijalac najčešće uspeva da skoruje samo kod studentkinje iz provincije, dok ilegališe u njenoj sobi u Studenjaku, da ne bi platio prenoćište.
Paradoksalno, kad razmatra potencijalnu bračnu partnerku, ovaj mačo primerak ceni nevinost pre svega i jedna od najbitnijih karakteristika mu je da je žena, ako ne nevina, a ono, barem, “malo prešla”. Dakle, i jedan pre njega je mnogo, a već dva su “deal breaker”. Keva služi kao uzor za suprugu, te će tražiti neku kojoj će lupati šakom od sto i držati je na kratkom lancu dok ona poslušno razvlači kore za gibanicu. Ipak, nije isključeno da će u braku nastaviti lov na magičnu predstavu “prave Beograđanke”, koju smatra kurvom i nikad je ne bi oženio, ali i dalje očajnički želi da prodre u njenu utrobu. I da se posle hvali drugarima. A žena… nek trpi. Ako počne da ljubomoriše, lupiće joj par šamara. Tako je i ćale kevi, i super im je.
Nastaviće se… Drugim stereotipima na udaru…
Milica Novaković – spisateljica u pokušaju, feminiskinja po ubeđenju. Riznica nepotrebnih informacija, ubica romantike, večiti cinik i surovi realista. Duboko veruje da čovek koji čita knjige živi hiljade života, a čovek koji ne čita živi samo jedan.
