Pitanje uopšte ne sme da bude šta smo spremni da oprostimo, a šta ne, već, kada praštamo, zašto to radimo. Neka svako pojedinačno oformi i definiše prag sopstvene tolerancije izvan kojeg oproštaj nema na životu. Ali, svako do linije prekršaja je spreman da oprosti nekome nešto. Stoga, zanimljivo je uočiti zašto smo skloni praštanju i zašto je, štaviše, praštanje neophodno.
Predstavljeno u obliku hrišćanske dogme, logično je da svaki sledbenik, po propisanoj božijoj volji, prašta. Što podrazumeva neograničenje. Apsolutno praštanje. Danas praštamo nezavisno od verskog opredeljenja. Prosto se ne pitam da li, kada treba da oprostim, to treba da uradim u zavisnosti od onoga u šta verujem. Polazimo od sebe. Ne oslanjamo se na već osmišljena pravila i ne dolazimo do apsolutizma u praštanju. Imamo granice, kako ne. Ali, postojanje istih neretko zavisi od principa kojih se držimo, oproštaj zavisi od onoga što postupkom pomilovanja očekujemo od osobe kojoj se prašta.
