Fudbal i moda nekako uvek idu zajedno, fudbaleri i manekenke naročito. Šalu na stranu, kroz istoriju “najvažnije sporedne stvari na svetu” bilo je izuzetnih promašaja od strane kreatora “uniformi” klubova i reprezentacija, a nekada i ličnih – kada su dres kreirali sami igrači.
Zato ćemo i početi od takvog primera, a u pitanju je meksički golman Horhe Kampos (Jorge Campos), koji je sam vodio računa o svom oblačenju. Mislim da je svaki komentar suvišan, jer je čovek van svake konkurencije.
Ekipa Kolorado Karibosa, koja je postojala svega godinu dana i to 1978, ipak je uspela, bar što se mene tiče, da pobedi u ovom nezvaničnom takmičenju. Ne zna se da li su se “raspali” zbog dizajna dresova ili odnosa pobeda i poraza 8-22, ali su svakako više podsećali na razuzdane kauboje nego na profi fudbalski tim.
Opet, dres Hul sitija iz sezone 1992/93. sigurno bi bio veliki hit među današnjim “mačkicama” i “tigricama” i svima koji se tako osećaju.
Ni veliki klubovi, poput Mančester junajteda, nisu bili pošteđeni, pa su ovi gostujući dresovi iz 1991. i 1992. godine bili apsolutni hit među navijačima rivala, kao i među onima sa nešto boljim vidom i stilom. Posebno što boje nemaju apsolutno nikakve veze sa klubom sa “Old Traforda”.
Naravno, nacionalni timovi su neizostavni deo priče, a dres Australije iz 1990. godine nekako “bode” oči, kao i ovaj “zvezdani” reprezentacije SAD-a, koji su nosili četiri godine kasnije.
Da sve nije tako crno, pokazao je paragvajski golman Pablo Aurekočea (Pablo Aurrecochea), koji ima simpatičnu kolekciju dresova sa likovima iz crtanih filmova. Sam ih kreira, a time odaje počast crtaćima, čiji je veliki obožavalac od detinjstva.
Mada, ukusi su različiti, pa bih i sam na nekoj neobaveznoj partiji fudbala sa društvom obukao neki od ovih. Inače, ovo je samo nekoliko primera, a ima ih, verujte mi na reč, za minimum još dva ovakva teksta. Mislite o tome.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.