Da li su samoća i izolacija isto što i sloboda? Šta ostaje od nas kada se osamimo i isključimo? Čega se plašimo i šta nam na kraju strahovi uzimaju? Ova i mnoga druga pitanja provlače se kroz roman o kom se trenutno mnogo priča, “Persson”, iza kojeg stoji mladi pisac Nikola Lekić. Sa Nikolom smo razgovarali o tome zašto treba da pročitaš ovu knjigu i u kojoj meri se možeš poistovetiti sa njenim glavnim junakom, o krojačima sudbine, o njegovim drugim, jednako važnim romanima, ali i samom procesu pisanja i situacijama kada inspiracije ima previše, ali snage i vremena – nedovoljno.
WANNABE MAGAZINE: Ko je ko kada ostane sam sa sobom, kada maske padnu, a svetla se ugase? Ko je ko u samoći starog stana?
NIKOLA LEKIĆ: Ako zaista uzmemo jedan stari stan, i neku NN osobu sa zadatim osobinama smestimo u njega, i to tako da izistinski mora u tom stanu provesti više, recimo, meseci, sama sa sobom, ta osoba – dakle bez kontakta sa ljudima na čije je stvarno prisustvo u svom životu osoba NN navikla – dobićemo izmenjenu tu osobu s početka, oslobođenu (da ne kažem olakšanu) dobrog dela, ako ne i čitave konstrukcije lažnih oklopa, izmišljene snage, istripovanog nekog socijalnog pancira i načina ponašanja i mišljenja. Svakako, to se zove, u neku ruku, izolacija. Sad, na kraju, zavisi šta od te jadne NN osobe s početka ostane. Lako može biti čak i – ništa!
Ovo pitanje je lajtmotiv tvog najnovijeg romana “Persson” koje nas automatski navodi da obratimo više pažnje na ovo delo. Pored toga, daj nam još tri razloga zbog kojih se “Persson” mora naći na našim policama – i u rukama!
Mnogi se plaše samoće, prinudne ili izabrane. Plaše se i ljubavi, stvarne, obuzimajuće, najčešće ni ne znajući da se plaše, samopouzdano nazivajući te strahove nekakvim drugačijim imenima. U rukama, Persson, pred očima, podseća, nadam se, podstiče (o tako bih to voleo) da se otvorimo i otvoreno pristupimo tim nekad sasvim prostim, a nekad fatalnim oduzimačima vremena. Strahovima. U suprotnom, sasvim izvesno, oni dolaze po svoje, uzimaju iz nas ono što im pripada, a što smo mi nemarni dozvolili da im pripadne.
Ovaj roman je savremena priča o samoći, unutrašnjim lomovima i ljubavi. Koliko sebe si utkao u njega? Koliko je sličnosti između glavnog lika Nikole Nikolajevića i tebe?
Ogromna je sličnost, i postaje sve veća. Nekoliko godina, sad već mogu da kažem, unazad, mislim i pišem o tom Nikolajeviću, i, pored toga što ga privlačim sebi, kako bih ga bolje upoznao, kako bih, navodno, bolje upravljao njime i njegovim pisanim životom, i on privlači mene, postajemo sličniji. Prilično glupa jedna osobina, teška i podla, iako pri stvaranju raznom zna da se pokaže i vrlo korisnom. Zapravo poremećaj je to neki, pre nego osobina, od kojeg oboljevamo mi koji vodimo intezivne odnose sa mnoštvom ljudi: mi konobari, mi trafikanti, mi recepcioneri, da nas ne nabrajam dalje, slava nam svima.
Glavni lik tvog romana se plaši da stan povlači konce njegove sudbine. Ko povlači konce tvoje sudbine?
Znaš ko? Komšije, svega mi, bahate i divne, zavisi koji sprat, koji broj stana. I gluposti neke što mi padaju na pamet da ih kažem i uradim, pa posle moram da se ispetljavam i razrešavam sa njima.
