Sve te (moje lične) činjenice, navode me na (opšti) zaključak, da je život sam po sebi rizično ponašanje. Čim uđeš u telo, znaš da iz njega moraš i da izađeš i nastojiš da provališ kreativne načine da to učiniš (što kasnije).
Ima samo jedan način da ne rizikuješ – da uopšte ne živiš. Da ne dišeš. Jer vidiš, rizično je disati – možeš da udahneš kovid. Disanje kroz masku je ipak malo neprijatnije nego seks sa kondomom.
Možda nije primereno upoređivati kondom i masku kao oblike zaštite, ili seks i disanje kao oblike rizičnog ponašanja, ali paradoksi dogovorene realnosti pršte poput novogodišnjeg vatrometa – nemoguće je ignorisati ih.
Zamara me da zalazim u filozofiju, da se izdižem iznad situacije i posmatram širu sliku. Da se mešam u Božja posla. Ostajem na planu ličnog i svesno sužavam svoj delokrug – šta je ono što ja mogu da učinim, pitam se. Šta je ono što mogu da radim, što mogu da biram, o čemu mogu da odlučim? Vrlo malo toga ima, naravno, kao i obično, a ne mogu sad da razmatram ni da li je to samo iluzija – da li ikakav izbor i mogućnost odluke postoje, ili su neki program i projekcija u našim uslovljenim umovima.
Mogu da odaberem zbog koga i čega ću se rizično ponašati. Mogu da grlim i ljubim one zbog kojih sam spremna da rizikujem bilo šta. Jer ih volim i jer je lekovitost zagrljaja neuporedivo važnija od procenata rizika. Mogu da definišem situaciju u kojoj se nalazimo kao kolektivno ludilo. Mogu da se ne plašim, jer sam uverena da strah otvara vrata svakoj vrsti ludila. Mogu da oplakujem pokojne, ne preispitujući njihove rizike i uzroke. Mogu da poštujem tuđe granice, bilo da ih postavlja strah, ili uverenje, ili zdrav razum. I mogu da postavim sopstvene, prema svima i svemu što osećam da me ugrožava, na bilo koji način, ne dozvoljavajući nikome da preispituje moje ludilo. Nije mi teško da poštujem pravila, moje buntovništvo nije time ugroženo. I ne oklevam oda odbacim sva pravila i rizikujem, kad sam uverena da vredi.
Naslovna fotografija: instagram.com/thefashionfraction
Aleksina Đorđević
