Isidoru Bjelicu, s obzirom na njenu medijsku zastupljenost, viđam veoma često. Odnedavno, od kada smo se, rogobatno rečeno, “zapratili” na Twitteru, viđam je kad god poželim. A to samo znači mnogo povoda za susret u realnom.
WANNABE MAGAZINE: Isidora, odlično se snalazite i u virtuelnoj Srbiji, što nije neočekivano. Kako vam se čini Srbija na društvenim mrežama, posebno na njihovom najvrelijem mestu – Twitteru, jezgru nove uticajnosti?
ISIDORA BJELICA: Svako ima svoj pristup Twitteru. Kod ove društvene mreže, koja je za moj ukus mnogo dinamičnija od “Fejsa”, najuzbudljivija je ta zen obligatornost, sve što imate da kažete morate da spakujete u 140 karaktera. Javne ličnosti se uglavnom reklamiraju, ali Twitter to ne trpi, jednostavno traži ozbiljniji angažman i mentalni i leksički. Zbog toga najviše folovera upravo imaju ljudi koji nastupaju iskreno i polemički komunicirajući na jednom, ipak, intelektualnijem nivou.
Kako doživljavate transfer stare ili medijske slave u virtuelno što dovodi do toga da brojne javne ličnosti koje cvrkuću “lep dan”, “prijatno veče” i “ljubim vas” nezasluženo, ako se tako može reći, imaju veliki broj pratilaca?
Najzanimljiviji su oni koji nemaju nijedan tvit, nijednu napisanu rečenicu, a prate ih hiljade ljudi. To je jako zabavno, kao mentalno tvitovanje. Hoću da kažem da je vrlo problematično odrediti šta je zasluženo, a šta nije. Pojedine javne ličnosti fanovi prate iz čiste ljubavi, tako da one ne moraju ni da se trude da osvajaju naklonost virtuelnih sledbenika. Dakle, u životu je ipak sve zasluženo. Oni koji ne uživaju takav medijski status i naklonost publike manjak slave nadoknađuju svojim britkim umom.
Teško je govoriti o modi u Srbiji koja se kod nas prelama preko kradene ili fejk robe u ormarima domaćeg džet-seta
Kako vreme prolazi, sve manje verujem u teoriju o otuđenju s obzirom na progresivno siromašenje sadržaja u stvarnom životu.
Teorije o otuđenju su besmislene. Neki dan su me pitali novinari šta najviše volim u Srbiji, rekla sam – Twitter! U virtuelnom se sreću ljudi sa identičnim ukusom, ljudi koji se slažu u interesovanjima i humoru. Za mene je to zaista jedan božanstven intelektualni korzo gde svake večeri možeš da sretneš najinteresantnije ljude iz Londona, Pariza, Strazbura. Dakle, sve suprotno od usamljenosti o kojoj se toliko govori. Vremenom zaista počneš da se vezuješ za sve te ljude preko njihovih avatara i ja bez problema mogu da kažem da tridesetak svojih folovera jako, jako volim. Često u tim našim večernjim diskusijama završim na podu od smeha.
Kakav je vaš utisak o političarima na Twitteru? Kako se snalaze?
Manje-više kao i u kampanji. Osim različka koji je apsolutni hit, priča se da je to ideja Matije Bećkovića, sve drugo je smrtno dosadno. Najzanimljivija strana kampanje je njena recepcija na društvenim mrežama. Ljudi su od bezidejnosti savetnika političara napravili spektakl. Ima malo humora i to je glavni problem. Ukoliko gledate ozbiljne svetske kampanje videćete da se simuliranje tog bliskog kontakta sa narodom ubacuje u jedan što duhovitiji okvir. Ovo kod nas je samo bačen novac.
Koji političar je na Twitteru najzanimljiviji, a svi su tu. Mrka Pre Roka, Vlajko Senić, Oliver Dulić kao Čistačica…
Čanak je bez konkurencije.
Zbog čega i dalje tako bespogovorno veruju u to da je samo besprekorna slika koju stvaraju o sebi – jedina dopustiva?
Naši političari niti varaju žene niti se razvode. Kao da smo u Iranu. Kad politička elita nauči da koketira sa javnošću, a ne samo da projektuje neku lažnu idealnu sliku bićemo emancipovana sredina.
Jedna prijateljica me je pitala kako mogu da nosim Luj Vitona kad to nose turbo pevačice
Kad smo već kod preljube i razvoda otkud Nataša Bekvalac u žiriju na konkursu za priču o preljubi koji ste otvorili sa Lagunom?
Meni je palo na pamet da osim književnih kritičara u žiriju imamo i jednu ličnost koja je prošla sopstvenu golgotu i kad su u pitanju mediji i lični život. Nataša je pop star i to je ubičajena praksa na Zapadu.
Takođe, ukoliko već govorimo o različitim emancipacijama u savremenoj i virtuelnoj Srbiji, kako stoje stvari sa seksom na društvenim mrežama?
U virtuelnoj Srbiji ja, kao pionirka sa romanom “Virtuelna kurva”, moram da kažem da najsporije idu stvari oko seksa. Još uvek se ne shvata virtuelni potencijal seksualnosti. Društvene mreže više dođu kao predigra za ono što se zatim realizuje u realnosti. Nikako da dođemo do tog nivoa blaziranosti koji bi omogućio da se ljudi opuste u virtuelnoj koketeriji i virtulenim seksualnim odnosima.
Kao nikada ranije, vrlo ste aktivni u modnom svetu…
U modu sam ušla polako, sve je počelo skupljanjem šešira koji su moja velika strast. Potom sam u Italiji završila kurs za održavanje i kreiranje šešira što mi je za moju privatnu kolekciju jako bitno, a ubrzo je usledila i prva revija. Bio je to zaista veliki uspeh koji me je podstakao da idem dalje. Veoma sam ponosna na roman haljinu, internacionalni projekat koji sam radila sa “Burdom” i to je u svetskim okvirima jedinstven spoj mode i literature. Iz druženja sa Draganom Grnčarski proistekao je brend ID Esoteric koji je mnogo više od mode upravo zbog spriritalnog aspekta tog eksperimenta. Teško je govoriti o modi u Srbiji koja se kod nas prelama preko kradene ili fejk robe u ormarima domaćeg džet-seta. S druge strane, naša moda je ili imitacija svetskih trendova ili puko bitikašenje. U dvadesetprvom veku se mora ići korak dalje od toga da si samo estetično obučen.
Da li se danas ljubav najintenzivnije vodi upravo sa statusnim simbolima?
Imaš priču o tipu koji je šetao sa ribom u Njujorku i šta je sve mogao da dobije jer je ona nosila birkinu. Tim fetišizmom sam se bavila u romanu “Moj deda Luj Viton” i pitanje new age fetišizma je ozbiljno pitanje. Ideja fetiša prema brendu je mnogo više od snobizma ili od obične opsesije da budeš primećen u društvu. Ima tu i različitih poremećaja i igara, znam osobe koje su prodavale stan da bi kupile tašne. Svaki prelazak rampe za mene je respektabilan. Nije respektabilno kada određena osoba ima pare a ne zna šta kupuje i nema nikakav emocionalni odnos prema tome.
Nemate problem sa tim što su firmirane lutkice i krpice, kao pejdžer pre dve decenije, u Srbiju stigle preko njenog folk ili krimi “krema”?
Ne, meni je to strašno zabavno. Jedna prijateljica me je pitala kako mogu da nosim Luj Vitona kad to nose turbo pevačice. Ali u tome je veličina brenda. Neće Viton da postane manje važan ako ga nosi neka pevačica, to je ta iskrivljena percepcija. S druge strane, sasvim je u redu kada devojke koje nemaju novca kupuju kopije, to je i nežno na određeni način. A ovi koji se rasturaju od love, a kupuju fejk komade – to je onda stvarno prosto.
Može li jedno brzo uputstvo za čitateljke Wannabe Magazine-a za raspoznavanje kopija? Olja Bećković se svojevremeno za isto raspitivala kod Jelene Karleuše, ali nije dobila konkretan odgovor…
Idemo redom:
– Neozbiljne kopije se prepoznaju na prvi pogled već po tome kako je znak sečen.
– Zatim boja. Recimo ovaj primerak je u boji koja se zove verni i nju fejk ne može da postigne, uvek ide na crno.
– Prepoznavanje dalje ide po ručkama, rajsferšlusima, jer tu fejk jako štedi. Vrlo detaljno sam, kao manijkalni zaljubljenik u tašne, sve to objasnila u “Bibliji za kupoholičarke”. Nešto se prepoznaje na kilometar, nešto na blizinu.
Nikako da vas gledamo u nekom rijaliti programu?
Malo je novca za takvo jedno prostituisanje koje se od vas traži. Takođe, ugovori koje javne ličnosti potpisuju pre ulaska su izuzetno ponižavajući. Međutim, pre početka bilo kog rijalitija, Pajkića i mene uvek najave da ulazimo, a ni pregovori nisu počeli. To već prevazilazi sve granice bezobrazluka, ali je zabavno kako ljudi uvek poveruju medijima. Manipulisanje našim imenom pred svaki seljački i neseljački rijaliti me čini jako besnom. Ja razumem ljude koji su tamo otišli da naprave karijeru ukoliko je nemaju ili ukoliko šlajfuje. Takođe razumem i one koji su ušli iz sopstvene blaziranosti i zabole ih. Degutantno mi je i to što svi preziru rijalitije, a uporno ih gledaju. Nikad dosta hipokrizije.
Kako se dogodilo da su borbu za prava homoseksualaca povele upravo folk zvezde dok urbane legende iz raznih vremena uglavnom ostaju po strani?
To je vrlo zanimljivo pitanje i još jedan dokaz da folk zvezde nisu za potcenjivanje. Znaju šta valja u modi i za šta se valja boriti. Moram da kažem da je to, nažalost, ili pitanje dubokih patrijarhalnih ubeđenja ili želja da se ne talasa, jer je to i dalje nepopularno mišljenje. Meni je jako čudno za ljude koji su bili u rokenrolu i za koje znam da nisu zaista patrijarhalni, ali ipak ćute i neće da rizikuju.
Recimo, Slađana Milošević koja je bila, u stilskom smislu, Lejdi Gaga (Lady Gaga) pre Lejdi Gage, ništa konkretno nije učinila, žena se ili bori za Kosovo ili protiv pevačica koje joj nisu po ukusu, a glasne su po ovom pitanju…
Ne smete biti okrutni. Slađana je penzioner, dobila je nacionalnu penziju, a penzioneri su konzervativni.
Kako uspevate da, kao prijateljica zaraćenih strana, opstanete u tim dramatičnim dvouglovima kao što su Vesna Radusinović i Duška Jovanić, Ceca i Jeca?
Ne podnosim tu antinomičnu stranu Srbije. Zaista nema potrebe da se bira među ljudima kada ima kvalitetnih stvari i sa jedne i sa druge strane. Ja sam imala glavni problem da izmirim konzervativce i liberale, a sada to prenosim i u svoj privatni život. Nije lako, turbulentno je i naporno, ali mora da se izdrži. Klanovska Srbija je loša za samu sebe.
Kako ste uspevali da se nosite sa tim kada otkrijete da vas neko blizak smatra konkurencijom na bilo koji način?
Preteško. Uvek sam odbijala da poverujem u to i nastojala da se samoobmanjujem.
Postoje li mesta na svetu na kojima niste bili, odnosno, gde se spremate?
Južna Afrika i Antarktik. Malo mi je lokacija ostalo, priznajem.
Pišete li nešto?
Bavim se jako zanimljivom istorijskom rekonstrukcijom, ali ne smem da vam otkrivam više. Danas ima mnogo pisaca, pa se mnogo i krade.
Izvori fotografija: kakonarodkaze.com, scandal.rs, press.rs, deltacity.rs
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
