Nedavno ste čitali o “Princu Rima”, a sada vam donosimo priču o čoveku koji je, pored mode, vodeća asocijacija na Milano, kao i na crveno-crni klub iz tog grada AC Milan. Gotovo četvrt veka među “rosonerima” donelo je Paolu Maldiniju (Paolo Cesare Maldini) status legende grada, kluba, fudbala uopšte. Možda i najbolji defanzivac svih vremena, osvojio je sedam titula prvaka Italije, pet Liga šampiona, isto toliko Superkupova Evrope i domaćih Superkupova, dva Interkontinentalna kupa i jedan Kup Italije. Sa reprezentacijom je učestvovao na četiri Svetska prvenstva. Ipak, krenimo redom.
On je ostavio trag, a da li će i njegovi sinovi, videćemo u godinama koje dolaze
Rođen je upravo u Milanu, 26. juna 1968. godine, a fudbalom je počeo da se bavi deset godina kasnije. Do sezone 1984/85 prošao je redom kroz sve mlađe kategorije, da bi tada bio “prekomandovan” u seniorski tim. Kada je 20. januara 1985. zamenio Serđa Batistinija (Sergio Battistini) na meču protiv Udinezea, počela je zlatna era jednog igrača, a nizali su se i klupski uspesi. Prvi trofej je osvojen 1987/88, da bi četiri sezone kasnije, zahvaljujući “vanzemaljskoj” defanzivnoj liniji koju su još činili Franko Barezi (Franco Baressi), Alesandro Kostakurta (Alessandro Costacurta) i Mauro Tasoti (Mauro Tassoti). Te 1988. je debitovao za seniorsku reprezentaciju Italije u remiju sa Jugoslavijom, 1:1. Pre toga je igrao za U21 tim koji je vodio njegov otac Ćezare (Cesare), takođe jedan od igrača sa statusom legende kluba i fudbala na “čizmi”. Do Svetskog prvenstva 1994. je tri puta bio prvak Evrope, da bi na najvećoj smotri fudbala “azuri” u finalu bili poraženi od Brazila nakon jedanaesteraca i legendarnog promašaja Roberta Bađa (Roberto Baggio). Iste godine je postao prvi odbrambeni igrač koji je proglašen najboljim fudbalerom sveta. Skroman, kakav je oduvek i bio rekao je: “Ipak mislim da je Barezi taj koji je ovu nagradu zaslužio više nego iko.”
Od nacionalnog tima se oprostio bez trofeja, a to je možda i jedino za čim može da zažali u prebogatoj karijeri
Kao što sam već i pomenuo, trofeji su se nizali “kao na traci”, a plavooki defanzivac je plenio u poslednjoj liniji požrtvovanošću i sa trakom na ruci. Odigrao je 800. meč za Milan 25. septembra 2005, a nedelju dana kasnije je protiv Treviza 571. nastupom oborio rekord Serije A koji je držao jedan od najboljih golmana svih vremena Dino Zof (Dino Zoff). Do kraja karijere je dres tima sa “San Sira” obukao neverovatna 902 puta, “usput” postigavši 33 gola. Od toga je onaj u finalu Lige šampiona 2005. najbrži u istoriji – što se meča za trofej tiče, a mrežu je zatresao već u 51. sekundi. Ipak, pored vođstva od 3:0, Liverpul je izborio produžetke i posle jedanaesteraca osvojio pehara sa “velikim ušima”. Tim pogotkom je postao i najstariji igrač kome je ikada pošlo za rukom (u ovom slučaju za nogom) da bude strelac u velikom finalu.
Sa 126 utakmica (sedam golova) za “azure” trenutno deli drugo mesto “večne liste” sa sjajnim Đanluiđijem Bufonom (Gianluigi Buffon), a rekorder je Fabio Kanavaro (Fabio Cannavaro) sa deset nastupa više. Na SP 2002. je odigrao svoj poslednji meč i, nažalost, nikada nije osvojio trofej sa nacionalnim timom, čiji je rekorder po međunarodnim mečevima (74). Sedam godina kasnije, ponuđeno mu je da se oprosti od nacionalnog tima na prijateljskoj utakmici protiv Severne Irske, ali se on zahvalio, rekavši da od fudbala želi da se oprosti zvaničnom utakmicom.
To je i uradio 31. maja 2009, kada je u gostujućoj pobedi Milana nad Fiorentinom od 2:0 poslednji put obukao dres sa brojem tri i na ruci nosio poznatu traku sa znakom UNICEF-a. Ipak, nedelju dana pre toga je poslednji meč na “svom” stadionu izgubio, kada je Roma trijumfovala 3:2. Nešto kasnije je “trojka” povučena iz upotrebe njemu u čast, ali uz opciju da jedan od njegovih sinova, koji su članovi mlađih kategorija sedmostrukog prvaka Evrope, ponese taj broj nekada. Kristijan (Christian) ima 16, a Danijel (Daniel) 12 godina, a obojica su iz braka sa bivšom venecuelanskom manekenkom Adrijanom Fosom (Adriana Fossa), sa kojom je Paolo venčan od 1994. godine.
Ovako su se navijači Milana zahvalili za sve što je učinio: “Uz veru do 24 godine istorije. Hvala ti, kapitenu”
Interesantno je da su njegov otac i on jedan od tri “otac-sin” para koji su uspeli da budu evropski šampioni sa istim klubom, a to je mlađem Maldiniju uspelo 2003, tačno nakon 40 godina otkad je to uradio Ćezare. Pored njih, tu su Manuel Sančiz Martinez (Manuel Sanchis Martinez) i Manuel Sančiz Hontihuelo (Manuel Sanchis Hontihyelo) koji su isto učinili sa Real Madridom, dok su Karles Buskets (Carles Busquets) i njegov sin Serhio (Sergio Busquets) to uradili u dresu najvećeg rivala Barselone.
Nikada nije želeo da se bavi trenerskim poslom, a ostaće poznat da je igrao tako da broj uklizavanja svede na minimum, što govori da je imao savršen osećaj za prostor i pozicioniranje. U igri je odlično koristio obe noge, pa je povremeno igrao i beka. Teško je završiti priču o velikom Paolu u vidu tačke na kraju teksta, jer takvim igračima nema kraja. Jednostavno, ostaće zauvek upisan u istoriji, a nadamo se da će neki Maldini ponovo “aktivirati” broj tri i biti približno uspešan kao otac… Za dobrobit fudbala.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
