Postavljanje granica možda deluje kao maglovit pojam, naročito ako si tolerantna i popustljiva osoba. Ali kad se desi da te neko prozove tamo gde (maglovito) očekuješ podršku ili makar prihvatanje bez komentara, kad počneš nekome da objašnjavaš nešto o sebi, osećajući kako ti se prikrada osećanje krivice zajedno sa bespomoćnom ljutnjom što se tako osećaš, onda pojam granica postaje malo jasniji. Ne treba nikome da dozvoliš da te navodi da se loše osećaš zbog sebe – zbog svojih izbora, zbog onog što jesi i što svesno činiš. Ljudi neće ispuniti tvoja očekivanja – neće te ostaviti na miru, neće te prihvatati i uvažavati bez primedbi – uglavnom će te gurati i gurati, tako da počneš da se osećaš neprijatno. Ali to je korisno iskustvo – tako jasno osećaš šta su granice i gde treba da ih postaviš. Zbog ovih stvari nikome ne treba da polažeš račune i niko nema prava da te proziva – seti se toga, sledeći put kad počneš da objašnjavaš i da se pravdaš.
Tvoji životni aranžmani
Sa kim živiš i kakvi su ti emotivni izbori i aranžmani – to je tvoja stvar. Potrebno je da ti budeš svesna svojim motiva i razloga, a drugima to uopšte ne mora da se sviđa. Zapravo, neće im se sviđati ni kad probaš da im objasniš, zato ne ulaži energiju bespotrebno. Podstanar si, živiš sa roditeljima iako imaš više od 30, rađaš dete bez partnera, sama si i uopšte ne nameravaš da rađaš, razvodiš se, počela si opet da se viđaš sa bivšim, i dalje si u vezi koju preispituješ i nisi sasvim zadovoljna… to su stvari o kojima možeš da razgovaraš sa bliskim prijateljima, onima koji te razumeju, prihvataju i podržavaju i u tim razgovorima sama sebe bolje razumeš, kad neke stvari izgovoriš glasno. Svi ostali nemaju prava ni na kakav uvid i objašnjenje.
