A najpotrebnije je da to saosećanje i razumevanje uputimo sami sebi i da se svaki put kad kritične misli počnu da se uobličavaju, zapitamo šta leži ispod toga, šta je suština, koji je naš stvarni problem…
Šta podstiče potrebu za kritikom? Zašto baš sada? Šta poručujemo sebi kritikom koju upućujemo? Odgovori su tu, u našim emotivnim povredama, u ranama koje nisu zacelile, tamo gde smo ostali uskraćeni za razumevanje, podršku, utehu, ili za istinu, pa smo umesto nje usvojili predrasude i stvorili iluzije. Osobe čija je svest budna i razvijena, nemaju potrebu da kritikuju i osuđuju, jer ne osećaju negodovanje zbog nečeg što neko drugi čini ili ne čini. Zato što prihvataju druge kakvi jesu, oni mogu da daju dobar savet, da ukažu na problem koji neko ima sa sobom i na moguće rešenje, ako osete da je to konstruktivno i da će druga osoba usvojiti tu informaciju.
Potrebno nam je da naučimo da ne osuđujemo i da prihvatamo, pre svega zato da bismo bolje razumeli sami sebe, zarad ličnog razvoja i duhovnog buđenja. Samokritika je isto tako otrovna, kao i napad na bilo kog drugog, jer nosi naboj neprihvatanja, ljutnje, pa čak i mržnje. Užasan je osećaj mrzeti samog sebe zbog nečeg, ali svi ga poznajemo.
