Ratko Rakin je jedna od kultnih ličnosti Beograda danas, naročito kada su u pitanju kultura i umetnost. Nekima je poznat sa RTS-a gde je započeo svoju karijeru sa samo devet godina, eventualno sa Clubbing TV Adria, a možda ste ga sretali i u gradu u nekom od izlazaka. Trenutno, Ratko je PR Kulturnog Centra Beograd, gde radi velike projekte kao što je Oktobarski salon koji diže kulturu u našoj državi na potpuno novi nivo, a pritom postiže i da freelancuje i sarađuje sa stranim državama. On je bio ljubazan da odvoji vreme za nas i razgovara sa nama o svojim počecima, karijeri, poslovnim, ali i privatnim planovima za budućnost.
WANNABE MAGAZINE: Ušao si u svet novinarstva sa samo devet godina, kako je do toga došlo?
RATKO: Bila su tokom leta neka druženja u Botaničkoj bašti koje je, ako se još dobro sećam, organizovao grad, a tom prilikom me je urednica DIM-a, Zorica Ubović, primetila i pitala da dođem na probno snimanje u čuveni RTS-ov studio na Kosutnjaku. Sećam se da sam bio jako uplašen, ali da sam uspeo da izguram probno snimanje i ubrzo su mi javili da sam prošao. Tu sam načinio prve medijske korake. U toj emisiji počeli su i Aca Radović, Ena Jović i mnogi drugi ljudi koji su i danas na neki način u javnom poslu.
Pored toga što si PR Kulturnog centra Beograda, ti si i samostalno, freelance, aktivan?
Samostalno sam imao priliku svašta da radim, spektar različitih stvari. Sa saradnikom Jovanom Lakićem osvajam tržišta kroz različite kreativne procese i zajedno mapiramo ona tržišta kojima mislimo da možemo da doprinesemo. Sarađivali smo sa Izraelom, Francuskom, Norveškom, Maltom, Švedskom… U Londonu me očekuje nekoliko zanimljivih susreta, tako da se nadam da ću uskoro imati još lepih vesti.
Koliko je zapravo zahtevno i naporno da budeš PR Kulturnog centra Beograda i zašto?
Kulturni centar Beograda je multidisciplinirna ustanova kulture, koja u svoja tri galerijska prostora svakog prvog četrvtka u mesecu otvara tri nove izložbe. Dakle 36 izložbi godišnje. Pored toga, postoji muzički program koji se realizuje u Galeriji Artget, Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu, kao u Svečanoj sali Skupštine Grada. Zatim književno-trbinski program koji podrzumeva art brančeve, promocije knjiga, tribine, kao i festival Svetski dani poezije. U taj aspekt spada i arhitektura, a kao kruna ovog programa realizujemo Beogradsku internacionalnu nedelju arhitetkture. Dvorana Kulturnog centra Beograda sa svojim filmskim programom spada u poslednje bastione kvalitetnog filma, gde možete videti ono što u drugim bioskopima ne možete. I na kraju, Beogradski izlog sa svojim dizajnerskim kolekcijma predstavlja jedno od omiljenih mesta turista za kupovinu autentičnih suvenira. I jednom u dve godine se održava Oktobarski salon. Dakle lista je poprilično duga, ja sam komuniciram sve ove programe. Nekim danima je naravno teško održati ritam i tempo, ali budući da ja volim svoj posao, pokušavam da svakog dana napravim sebi, koliko god je to moguće, normalne okolonosti. Iako mislim da je pojam normalno zaista vrlo različit za svakog čoveka. Jer pola stvari koje u toku dana stignem da uradim, nisu nimalo “normalne“. Šta god normalno značilo.
Oktobarski salon je jedan od većih projekata kada je u pitanju umetnost u našoj državi, koliko je tebi bilo zahtevno i naporno da radiš na njemu?
Meni je Oktobarski salon došao nakon Exita kao jedini projekat koji te na ličnom i profesionalom planu pomera dalje. Bio mi je potreban izazov. Kada radiš velike projekte, nakon nekog vremena imaš strah da nećeš moći opet sebe da prevaziđeš. A ja volim da se trkam sa sobom. I jako sam zahvalan što se tako nekako namestilo, da u trenutku kada dotakneš plafon, naiđe nešto novo, nešto za šta hoćeš da boriš. Mene takve stvari pokreću. Važno mi je da to što radim ima i tu neku dodatu vrednost, koja nije materijalna, već donosi profesionalnu satisfkaciju i neki vid svrhe mog života. Mnogo sam toga naučio, radio sam sa sjajnim ljudima, napravio sam usput i dosta grešaka, ali na kraju rezlutat je bio, kako drugi kažu, izvanredan. O tome svedoči i nedavna vest na BBC-u koja svrstava Beograd u 5 najkreativnijih gradova na svetu. Istu vest će objaviti uskoro i španski BBC. Ja sam sretan da, ako na bilo koji način mogu, pomognem promociji bilo kog umetnika i umetnosti. Voleo bih da su vidljiviji u našem društvu, voleo bih da su na naslovnim stranama i voleo bih da ih cenimo mnogo više. I ja u toj borbi vidim svoj smisao. I boriću se dok mogu i dok imam snage.
Svakodnevno kao PR komuniciraš sa velikim brojem ljudi što ume biti izuzetno naporno, kao što svi znamo. Kako se ti nosiš sa tim i kako uspevaš da regulišeš u svojoj glavi enigmu različitih energija kojima si svakodnevno izložen?
Pokušam da nađem okruženje u kom ne moram da pričam. Negde gde nema puno ljudi. Gde s nekim samo sediš i bivstvuješ. I idem kod psihologa, sa kojim odvojim vreme da se poređam, da rezimiram, da pokušam da otkrijem uzroke nekih ponašanja, i emotivnih krahova i svakog dana se borim da budem dobro. Nekih dana uspem, nekih dana ne. Ali ide ka boljem. Trudim se da sam izaberem da budem sretan, za razliku od nekih mračnijih doba, u kojima sam bio i koja su mi se tada činila bezilazanim, ali stručna pomoć zaista menja stvari. Menja perspektivu. I shvatiš da nisi sam i da svi imaju neke probleme. Meni je to saznanje puno pomoglo da se psihički koliko-toliko stabilizujem. Da se ne osećam toliko usamljeno i zaglavljeno, jer biti usamljen i biti sam nije isto. Dešavalo mi se da sam okružen velikim brojem ljudi, ali da se osećam samo. I učim se strpljenju, jer sam jako nestrpljiv. Ali trudim se da ne dozvolim društvu da me opterećuje svojim konstruktima. Mislim da je super udati se i u pedesetim godinama, super je i ne udati se, mislim da kupovina kuće u šezdesetim takođe može biti dobra stvar, možes upisati fakultet i sa četrdeset godina i napraviti sjajnu karijeru. Ali svako ide nekim svojim tempom, i u skladu sa svojim mogućnostima.
Toliko je raznih artista koji se bave različitim oblicima umetnosti, šta ti misliš čega najviše fali kod nas na sceni kada je u pitanju umetnost?
Fali nam još više dobrih izložbi, jer ima odličnih umetnika. Fali i kritike, jer je kritika dobra. Ona inspiriše, podstiče na dijalog. Samim tim vodi ka progresu. Prethodni Salon izazvao je različite komentare, od onih dobrih, do onih loših, ali upravo tako i treba da bude. Učimo jedni od drugih, kako bi došli do najboljeg mogućeg rezultata.
