Sve one poruke koje nam šalje popularna psihologija, o tome da ne treba da nas zanima šta drugi misle o nama, ili da procenjujemo svoj (ne)uspeh prema uspehu koji su drugi postigli, usmeravaju nas na to da se okrenemo traženju svoje istine, a ona je, između ostalog i u pravoj meri vrednovanja. Možda merimo sebe metrima tamo gde treba da upotrebimo grame, ili brzinom svetlosti tamo gde su kilometri odgovarajući. Možda nismo realni u svojim očekivanjima od sebe, u svojoj postavci onoga što jesmo, što želimo, što treba i što možemo.
Možda živimo u sebi kao u pustinji, čučimo u sebi kao na stubu, samujemo kao u pećini, ne usuđujući se da posegnemo za onim što hoćemo, pronalazeći izgovore da ne posegnemo, obuzeti stvarima koje nisu važne, tripujući neuspeh, dok u stvari nismo ni pokušali da uradimo ono što stvarno treba da činimo. Bežimo od sebe, zatvoreni u sebi. Najbesmislenija i najtužnija izolacija, najgori način da se promaši život – a standardna priča. Ko zna koliko ljudi ovog momenta misli da je posebno nesrećno sa sobom i nema pojma da se tako oseća i mnogo drugih. Nesreća nam daje osećanje posebnosti, koje delimo sa gomilama prosečno nesrećnih.
I onda, hoćemo li ikada odlučiti da reinstaliramo mozak, pobrišemo sve nepotrebne programe i aplikacije, uklonimo sve one bezbrojne ikonice sa desktopa i ostavimo samo jedan folder pod nazivom VAŽNO? Koliko nam je hrabrosti, discipline, rešenosti, besa i nespremnosti da podnosimo sebe tako nikakve, potrebno da kliknemo nekoliko puta, da ispraznimo kantu za đubre, da se rasteretimo, da odaberemo svoje borbe, jer ćemo inače nastaviti da se koprcamo u sopstvenoj zamci?
Koliko energije moramo da uložimo u to da otkrijemo šta je lažno važno, a šta istinito za nas? Mnogo. I taman onoliko koliko inače ulažemo u održavanje raznih iluzija i ometanje, omalovažavanje ili precenjivanje sebe. A toliko energije svi imamo.
Izvor fotografija: instagram.com/mood70s
Aleksina Đorđević
