Poslednje pojavljivanje brazilskog čarobnjaka u medijima pokazalo je sve: fudbaler bolivijskog Strongesta Džoe Toriko (Joe Torrico) se duboko naklonio pre pozdrava sa Ronaldinjom (Ronaldo de Assis Moreira) pred meč njegove ekipe sa Atletiko Mineirom za koji ”Dinjo” nastupa. Naravno, poznati osmeh i zagrljaj koji je dobio od jednog od najboljih svih vremena su mu verovatno jedan od najdražih ”poklona” u životu. Evropa ga pamti, a Južna Amerika uživa u majstorijama koje su i dalje u stanju da zasene i Lea Mesija (Leo Messi), Kristijana Ronalda (Cristiano Ronaldo), Zlatana Ibrahimovića…
Prvi fudbalski koraci u Gremiju
Rođen je u Porto Alegreu 21. marta 1980. godine, od majke Done i oca Žoaa, koji je preminuo od srčanog udara kada je Ronaldinjo imao osam godina. Kada je njegov stariji brat Roberto potpisao za Gremio, preselili su se u elitniji deo grada, u stan koji je obezbedio klub kao deo ugovorne obaveze, ali i zbog želje da zadrže Roberta. Prateći brata, koji je kasnije postao i njegov menadžer (a sestra Dejzi PR menadžer), počeo je da trenira u mlađim kategorijama i vremenom je privlačio sve više pažnje, a naročito kada je na jednoj utakmici postigao sve golove u pobedi njegovog tima od 23:0! Za prvi tim je debitovao 1998. godine, a za ”Trikolore” je igrao do 2001. kada je kao jedan od najperspektivnijih mladih igrača prešao u francuski PSŽ, za pet miliona evra.
Brilijantne partije su ga preporučile velikoj Barseloni, u kojoj je proveo najbolje godine u karijeri, osvojivši dve titule prvaka Španije, dva Superkupa, kao i Ligu šampiona. Poput Mesija ili Ronalda danas, bio je nezaustavljiv za odbrane, a nekim potezima je prosto je igrače protivničkog tima dovodio do ludila. Od tih pet sezona u čak dve je bio proglašen za najboljeg fudbalera sveta (2004. i 2005), a onako ”usput” je dobio još sijaset individualnih priznanja, u karijeri ukupno 23.
Pamte ga Pariz, Barselona, Milan, ali i ostatak Evrope kojom je proharao
Kako to već ide, igrači poput njega se brzo zasite, pa je 2008. odbio Mančester siti i prešao u Milan, za koji je prvi gol postigao u minimalnoj pobedi nad gradskim rivalom Interom. Sa ”rosonerima” je bilo i uspona i padova, ali su majstorije bile nezaobilazne. Osvojena je Serija A u sezoni 2010/11, da bi na kraju iste odlučio da se vrati u domovinu, gde je zaigrao za jedan od najpopularnijih klubova, Flamengo. Navijači Gremija su to podneli veoma loše, pošto je bila otvorena opcija da se vrati u klub iz detinjstva. Tri trofeja države Rio de Žaneiro nisu bila dovoljna da zadrže nekada najboljeg fudbalera planete, s obzirom da su dugovanja prema njemu postajala ogromna.
Opet se licitiralo gde će nastaviti karijeru, a on je iznenađujuće ostao u Brazilu, preselivši se u Atletiko Mineiro, čiji je i trenutno član. Sa ”crno-belima” se borio za titulu, ali su posustali pred naletom Fluminensea i završili kao drugi na tabeli. Postigao je nekoliko spektakularnih golova, uz pregršt asistencija i trikova koji su izmamljivali divljenje svakog ko bi ih video. Verovatno najveća nagrada za igre u Mineiru bio je ponovni poziv u reprezentaciju Brazila, sa kojom će, ako mu Bog da zdravlja, ”napasti” Svetsko prvenstvo 2014, čiji je domaćin upravo ”zemlja kafe, sambe i fudbala”.
Od Gremija, preko Flamenga, do Atletiko Mineira - ostavio je, ali i još uvek ostavlja neizbrisiv trag i u domovini
Kad smo kod reprezentacije, nema šta nije osvojio u žutom dresu ”karioka”, a za sada je odigrao 95 mečeva, uz 33 gola. Od Kopa Amerike 1999, preko Svetskog prvenstva 2002, do Kupa Konfederacija 2005. godine, a kada je u pitanju mlada reprezentacija, u kategoriji do 17 godina je bio svetski prvak 1997. godine, što je i njegov prvi trofej, dok je na Olimpijskim igrama 2008. bio bronzani. Gol u četvrtfinalu SP u Koreji i Japanu, kada je sa skoro pola terena savladao golmana Engleske Dejvida Simena (David Seaman), ostaće upamćen kao jedan od najlepših u istoriji ”najvažnije sporedne stvari na svetu”.
Nada se da će biti deo nacionalnog tima za SP 2014, a i mi se nadamo
Za one koji bi da uživaju, neka pogledaju video klip sa svim njegovim golovima u Evropi. Statistika je sjajna, za sada je odigrao 651 meč, uz 254 pogotka i 152 asistencije, pa se ne može lako završiti priča o nekome ko još piše stranice fudbalske istorije. Možda je za kraj najbolje da poželim(o) da još dugo gledamo jednog od kako bi moj prijatelj rekao ”posebnih igrača”, odnosno asova – u pravom smislu te reči.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
