Žena za sve. I za svakoga ko je razume na pravi način. Najčitanija novinarka Wannabe Magazine-a, koja svojim kolumnama jednako praši i po muškoj sujeti i po ženskoj gluposti. Uspešan marketing menadžer i PR. Trenutno je svu svoju kreativnost (osim onog malog dela koji čuva za svoja blogopisanija) usmerila ka projektu Brand Fair. To je, ipak, ne sprečava da kuva sa zadovoljstvom, čita do iznemoglosti i u svakom trenutku izdvoji vreme da ŽIVI ŽIVOT. Ona ne zavodi, već čeka da bude zavedena. Smatra da su žene postale predatori koji su alfa mužjacima ono ALFA saterali u pete, ali ne sumnja da svaki od nas to još ima – samo treba da ga oslobodi.
U prijatnoj atmosferi restorana Johnnys river kitchen, porazgovarali smo o svim Sonjinim umetnostima – novinarstvu, kuvanju, ljubavi, zavođenju, životu … A kako se jedino nije oprobala kao fotograf, fotografisali smo mi nju! M@N!ovci, uživajte – Sonja Martić.
Nisam sponzoruša, MAJKE MI!
Rizik je sredstvo koje Sonji iz dana u dan pomalo ostvaruje cilj – bogat život pun iskustava iz kojih neprestano uči. Najvažnije je pobediti najveći strah – SEBE. Sonja je kolumnama za Wannabe Magazine nagrizla većinu tabua srpskog društva i nikada nije uzmicala od stvarnosti. Barem ne od njene vizije te stvarnosti.
Svako ima svoj stav, i svako misli da je baš on u pravu. Donekle, svako i jeste u pravu, ali niko toliko da bi svoje mišljenje nametnuo kao nesumnjivo i neoborivo tačno. Ja sam za onu Kantovu – Delaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva. U prevodu, ne sudi drugima dok pošteno ne presudiš sebi. U kolumni o sponzorušama nisam zastupala stav da žene trebaju da budu sponzoruše, već da svako treba da iskoristi ono što mu trenutak pruža. Ako možeš da smuvaš bogatog lovatora, zašto to ne bi učinila. Baš kao što muškarac između “ribetine” i prosečne devojke uvek može da izabere ovu prvu. Jedino što je sve manje onih muškaraca koji bi se usudili na tako nešto, pa zameraju (ili zavide) ženama koje imaju petlju da probaju.
E, pa pisaću i JA!
Većina Sonjinih tekstova govori o muško-ženskim odnosima. Barem smo mi tako mislili.
Većina mojih tekstova je o religiji, filozofiji, geopolitici i politici. Ali to nisu oni objavljeni tekstovi, jer ko bi to čitao. Prijatelji me nagovaraju da napravim sajt ili blog na kom bih objavila sve te tekstove, ali nisam sklona samopromociji, pa se trenutno zadovoljavam onim što pišem za “Wannabe”. Tamo sam od septembra, ali pišem od detinjstva. Probala sam sa novinarskom karijerom. Izrevoltirana činjenicom da je, na jednom od konkursa, nas pet super talentovanih devojaka “oduvala” spodoba bez trunke “šlifa”, napisala sam prvu kolumnu. Oni koji su je pročitali, rekli su da je sjajna, šaljiva i inspirativna, ali da to niko neće čitati. Tada sam prvi put rekla – Ima da pišem!
Drugi put, ovu rečenicu sam ponovila nakon što su mi na razgovoru za novinarski posao, kada su ne pogledavši tekstove koje sam donela rekli – bićeš sekretarica. Prvi zadatak, pakovanje novina!?
To me je oteralo u restoran “Trag” gde sam se uspešno oprobala kao menadžer, i mada je tu najveći domet pisanja bilo sastavljanje menija i pisanje promo flajera, u “Tragu” sam naučila najvažniju poslovnu lekciju – Šta god da radiš radi pošteno i posvećeno. Postoje obaveze, postoje odgovornosti, a na kraju ti račun može biti čist samo ako si i ti “čist”.
Srpska internet stvarnost
Stanje na domaćem internetu je jadno. Najviše zbog toga što boluje od “web elitizma”. Skoro svi pišu da bi se potpisali i stavili sliku, a malo je onih koji shvataju odgovornost za svaku napisanu reč, i vode računa o potrebama konzumenata zbog koji se nešto i piše. Malo je projekata poput “Dnevnika srpskog hejtera” i još par blogera koji na ozbiljan i konstruktivan način doprinose rešavanju aktuelnih problema, na svim poljima. Većini je najvažnije da svoj stav pretoče u blog, ili da ga “tvitnu”, a to što taj sadržaj nema težinu uopšte nije važno. Ne volim priče koje nemaju poentu. Zato izbegavam i tviter okupljanja i slična druženja ljudi sa socijalnih mreža, jer smatram da ne vode ničem korisnom. Da li je neko zaradio neki novac zahvaljujući tome, sklopio neki posao, da li se neko makar kresnuo? Nije? Čemu onda sve to?
Kuvarice manje zbori …
U “Tragu” sam se oprobala i kao kuvar, i tada sam shvatila da je hrana filozofija. Da bi ti jelo bilo savršeno, najvažnije je da dobro izdinstaš luk. Posle sve ide od sebe – samo dodaješ i kuvaš. Druga važna lekcija jeste da znaš kada treba da okreneš meso da ti ne zagori. Kada savladaš ove dve lekcije, postao si ŠEF (SVOJE) KUHINJE. Isto tako, postaneš i maher u ljubavi, životu, i uopšte, međuljudskim odnosima. Ljubav uvek treba dinstati na umerenoj vatri, nikad ne smeš dozvoliti da ti dečko zagori, po potrebi dodaješ soli, šećera, a za mene kažu da sam u kuvanju prava veštica – ne štedim na začinima. A zašto da ne – svakoj čorbi treba malo mirođije. Moja “gurmanska mantra” jeste da treba kuvati prema osećaju, a ne prema receptu. Ne postoji idealna mera. Kada meriš i važeš, “jelo” ti nikada ne uspe.
Kad ti Sonja zakuva čorbu…
Najviše volim italijansku i evropsku kuhinju. Volim da kuvam, i mislim da sam dobra kuvarica. Hrana, ipak, ne treba da služi da zavedeš, već da zadržiš muškarca. Najgore kuvam kafu jer smatram da se kafe piju po kafićima, a ne “cede” po kućama uz besmislena razglabanja. Picu, takođe, nikada nisam spremila, jer je poenta pice da je poručiš ili naručiš u restoranu. Uživam da spremam neobična, egzotična jela, ali ne tako da ne znaš šta ti je u tanjiru. Losos mi je, na primer, jedan od najdražih specijaliteta.
Umem da skuvam i pasulj, gulaš, paprikaš, da uvijem sarmu u šta god želite, ali ne bežim ni od komplikovanijih recepata. Od slatkiša obožavam da pripremam čizkejk, odnosno ovu srpsku varijantu u kojoj nema glavnog sastojka, sira “maskarpone”. Taj recept me je koštao deset piva … Dobru hranu volim da “zalijem” dobrim vinom. Pronašla sam posebnu vrstu belog argentinskog vina, ali inače volim sve domaće – i vino, i pivo, i cigarete, i odeću … Zašto kupovati strano i preskupo da bi bio fensi, ako kod nas imaš isto to sasvim pristojnog kvaliteta – kaže Sonja Martić, devojka koja uz sve, redovno stigne i da obiđe Ravnu goru, gde sa političkim istomišljenicima pomaže u uređivanju manastira i UŽIVA u drugim aktivnostima koja su deo njenog političkog opredeljenja.
Zašto komplikovati kad može jednostavno?
Najveći problem današnjih odnosa jeste što su suviše komplikovani. Rešenja su, kao i uvek JEDNOSTAVNA, samo ih treba prihvatiti. Prenemaganja tipa “možemo li ostati u vezi, šta kome smeta kod koga i u čemu je naš problem” ne podnosim. Od neodlučnih muškaraca bežim, u nejasne situacije nikada ne dospevam jer ih rešavam u startu, a na pitanje “zašto se njih dvoje još nisu smuvali” odgovaram kratko – zato što nisu jedno za drugo. Nema tu filozofiranja. To je gubljenje vremena. Da bi pronašao srodnu dušu, prvo sebi moraš da postaneš srodna duša – da shvatiš da osobi sa kojom si moraš nešto da pružiš, a ne samo da posmatraš šta ta osoba ima da pruži tebi. Kad pobediš svoju sebičnost i egoizam, možeš da budeš srećan u ljubavi. I ljubav treba da se čeka. Kad je tražiš nećeš je pronaći.
Za Sonjinu frizuru pobrinuo se frizerski salon www.sorriso.rs
Izvor: www.muskimagazin.com
