Ali, u lični razvoj spada formiranje zdravog ega i njegovo osnaživanje kroz svest i usklađivanje sa našim istinskim ja – ono protiv čega se borimo i što imamo potrebu da slomimo, razgradimo, prevaziđemo, nije ego kao takav – instrument naših društvenih odnosa, pozicioniranja u svetu i predstavljanja sebe – već ta pokorica koja se “nahvatala” preko naše suštine i koja nam zamagljuje istinu o tome ko smo, šta stvarno želimo, čemu težimo, šta nas ispunjava i donosi smisao našem životu. Proces građenja sopstvene individualnosti i integrisanja segmenta svoje ličnosti, osvešćivanja i povezivanja sa svojim bićem, jeste proces izgradnje zdravog ega, odnosno, njegovog prevazilaženja. U svesti, sposobni smo da prepoznamo momente kada nas ego gura i zahteva zadovoljenje, traži hranu i potvrdu i da odaberemo adekvatnu akciju, umesto da dozvolimo egu da nas vodi – da napravimo razliku između onoga što je blagotvorno za našu dušu i onoga što potvrđuje moć ega i da opet uspostavimo balans narušen unutrašnjim sukobom. Da postignemo saradnju sa egom i da razvijemo sposobnost da ego sklonimo u stranu i na prvo mesto stavimo ono što nam je u nekoj situaciji ili stanju važnije i istinitije.
To je bolan proces, jer mi ljudi učimo kroz bol. Ego traži satisfakciju i osvetu u nekoj situaciji u kojoj smo izazvani, izdani, duboko povređeni, a duša traži mir opraštanja. Postići balans i vratiti emotivnu i duševnu ravnotežu u ovom sukobu ega i duše, najbolnije je iskustvo, kroz koje nećemo proći samo jednom u životu, nego ćemo ga ponavljati, dok svoje lekcije ne savladamo u najvećoj meri. Kroz veliku duševnu bol u stanju smo da prevaziđemo ego, da odbacimo njegova potraživanja i spoznamo dublje istine o sebi i drugima. Svoje prave motive, želje i potrebe, koje nismo mogli da realizujemo i ostvarimo dok je ego upravljao našim reakcijama. Naše pravo ja tada počinje da se pomalja ispod pokorice ega, rađa se naše biće, kroz bol i katarzu, jer to je ljudski način rađanja, telesnog i duhovnog. Zato treba da prigrlimo bol, povređenost, ranjivost – intenzitet tih osećanja ljušti sa nas koru ega i tera nas da se pitamo ko smo mi i zašto nismo ono što smo mislili da jesmo i da li treba da dovedemo u pitanje (i odbacimo) sve u šta smo do sada bili ubeđeni. A možda treba.
