Da bi se olakšao taj proces i ubrzalo “slamanje” ega, koristi se terapeutska tehnika u kojoj, pod određenim uslovima koje kontroliše i vodi terapeut, osoba postavlja sebi pitanje “ko sam ja” sve dok ne dođe u poziciju da više nema nikakav odgovor na to pitanje. Kada ponestane odgovora, prestaje identifikacija sa egom i biće preuzima vođstvo.
Pri tom, patnja nam je neophodna, sve dok ne shatimo da nije – jer kada shvatimo da nismo ono što smo mislili da jesmo, tada shvatimo da nismo ni bol koju proživljavamo (prestajemo da se izjednačavamo sa patnjom), a tada možemo da gradimo zdrav ego, koji zrači unutrašnjim sjajem našeg bića. Kroz takav ego, u stanju smo da osetimo moć postojanja i istinski smisao i lepotu življenja.
“Da niste propatili to što jeste, ne biste imali dubinu kao ljudsko biće, ne bi u vama bilo skromnosti ni saosećanja. Sada ne biste čitali ove reči. Patnja razbija oklop ega i tako dolazi do tačke kada služi svojoj svrsi. Patnja je nužna dok ne shvatite njenu bespotrebnost”, rekao je Ekart Tol, čija je životna priča veoma inspirativna. Pre nego što je postao veliki duhovni učitelj, bio je užasno nesrećan i depresivan i godinama mu je bivalo sve gore, dok nije poželeo da okonča agoniju i da se ubije. Tada se zapitao ko je to u njemu samom ko ne može da podnese život, ko je ta osoba koju želi da eliminiše – i sa tim osećanjem izdvojenosti iz sebe, odvajanjem od ega koji je bio u smrtonosnom sukobu sa njegovim bićem, uronio je u osećanje blaženstva i krenuo putem svesti i prosvetljenosti.
Izvor fotografija: instagram.com/vintage70s
Brankica Milošević
