Milan Nikolić, pisac i novinar
Njen odnos prema poslu koji radi nikada se nije promenio. Bebi Dol na prvo mesto stavlja satisfakciju koju donosi kreativno izražavanje neovisno od toga da li je reč o muzici, studijama kulture koje uskoro namerava da završi, modnim eksperimentima. Jedino što nije uspela ili želela da prihvati je, gradacijski postavljeno, prepoznatljivost, popularnost, slava. Ali nije mogla da ih izbegne. Jednostavno, bila je previše talentovana da bi ostala u drugom planu. Još od vremena kada se kao srednjoškolka krila od fotoreportera koji su je strpljivo čekali u školskom dvorištu: “Ja sam devojka iz velikog grada. Nikada nisam bila toliko glupa ili naivna da se zakačim za slavu. Od malih nogu sam svesna da slava donosi samo nevolju. Ali Bog je hteo da se nađem u ovom poslu. Moja želja je bila da studiram kostim.
Završavanje niže i srednje muzičke škole predstavljalo je, da se narodski izrazim, moj ćef. I roditelji, prvenstveno otac koji je bio džez muzičar, protivili su se tome da uopšte uđem u muzičke vode. Ipak, i u ovome što radim, sačuvala sam superiornost. Zbog toga imam kontakte širom planete. Umela sam da razumem i one koji dolaze sa Istoka i one koji pripadaju Zapadu. Među jedanaest hiljada nepročitanih mejlova u mom inboksu nalazi se i mejl izvesnog gospodina Santane koji je na čelu Eurovision Song Contest-a. Upoznali smo se pre dve decenije u Rimu. Ovih dana stigao je njegov poziv na gala prijem za nekadašnje, istaknute učesnike Evrovizije. Doživela sam to kao veliki kompliment. Pritom nemojte zaboraviti da sam, po broju bodova, te 1991. godine, bila poslednja. Ali trag je ipak ostao. Zbog toga budite sigurni da će kreativna klasa ljudi spasiti svet. Neće to učiniti ni bogati ni slavni. Nemaju čime.“
Bebi Dol: "Sa sedamnaest godina sam u Ralph Lauren-u u londonskom Bond Street-u ostavljala gomilu novca. Danas bi me tako nečega bilo sramota."
Smelost u muzici pratila je smelost u modnom izražavanju. Biti ekstraordinaran u nečemu podrazumeva nekoliko važnih preduslova. Talenat na prvom mestu, posebnost. Realizacija zavisi od odnosa individue i sredine. Ukoliko je sredina zabarakadirana klišeima i okoštala u nepromenljivosti, onaj ko je poseban, mora biti i hrabar. Alternativa je odustajanje, povlačenje ili pristanak na igru. Jasno je da Dragana Šarić nikada nije pristala. Da jeste, danas bi uživala u statusu mainstream zvezde i novcu koji donosi trenutna popularnost.
Ali poštovanja koje osećaju čak i oni koji ne razumeju ništa od onoga što ona radi, ne bi bilo: “U septembru će biti postavljen Baby Doll sajt koji će, između ostalog, imati i rubriku Fashion. Bila sam toliko slobodna da se pored svih već odigranih uloga nađem i u toj, dizajnerskoj. Ali, sasvim skromno. Bez pompe ili patetike. Projekat Yes Dress predstavlja tri varijante jedne iste haljine u sedam različitih boja. Sve što budem u modi radila biće upravo u tih sedam boja koje će imati svoja imena. Ja verujem da je Yes Dress – My Dress. Nisam modna žrtva. Sa sedamnaest godina sam u Ralph Lauren-u u londonskom Bond Street-u ostavljala gomilu novca. Danas bi me tako nečega bilo sramota.
Za kaiš da dam mnogo para, a kamoli za nešto drugo. Sećam se kada sam sa drugarima bila u Yves Saint Laurent radnji u Parizu. Takođe u sedamnaestoj. Kada me je majka jednog od njih onako odrpanu i raščupanu videla da izlazim sa gomilom kesa uzviknula je: “Niste valjda?!”. A jesmo, nego šta. Potrošili smo abnormalnu sumu novca. Zahvaljujući tim iskustvima nikada nisam imala tu strašnu glad za stvarima. Za zvučnim imenima. Znam šta je lepo. Znam šta mi treba. Kozmetika, obuća, mantil, kaput ili bunda i, recimo, nekih devet haljina. Tri kratke, tri srednje dužine i tri baš dugačke. Uz to, nekoliko sportskih majica. Sve ostalo je stvar mašte. I nešto ne vidim da su me ikada izbacili sa nekog događaja zbog kreativnosti u odevanju.“
Njen prijatelj i saradnik Zoran Ćumura, hair stylist, tvrdi da se planetarno aktuelni modni trendovi kroz srpsku javnu scenu prelamaju vrlo loše ukoliko se izuzme ekipa ljudi koja je već dve decenije okupljena oko beogradskog Fashion Week-a : “Niko se ne uči stilu, nekakvim zakonitostima u odevanju, naprotiv, svi izgledaju identično i tako se i ponašaju. Ovde je potpuno normalno da neko ko radi za platu od dvadeset hiljada dinara nosi mobilni telefon od sedamsto eura. Normalno je da su svi kafići i klubovi puni a da niko ništa ne zarađuje. Zbog toga se ne bi trebalo čuditi kada u nekom beogradskom klubu vidite muškarca od pedeset godina i devojku od osamnaest. Do pre nekoliko nedelja moj prijatelj Darko Kostić nije mogao da izađe na kraj sa potražnjom haljina za maturu koje u proseku koštaju oko dve i po hiljade evra.“
"Ovde je potpuno normalno da neko ko radi za platu od dvadeset hiljada dinara nosi mobilni telefon od sedamsto eura. Normalno je da su svi kafići i klubovi puni a da niko ništa ne zarađuje. Zbog toga se ne bi trebalo čuditi kada u nekom beogradskom klubu vidite muškarca od pedeset godina i devojku od osamnaest."
Bebi se uključuje u razgovor prepričavajući anegdotu koja vrlo efektno poentira baladu o Srbiji, stilu i predrasudama: “Dogodilo se jednom da je mom prijatelju, Zoranu Ćumuri i meni, zajednički drugar skrenuo pažnju na to da bi mogli da nas, zbog stajlinga, udalje sa jednog događaja. Imala sam na sebi dugu crnu haljinu i sako sa detaljima od perja. To mi se dopalo. Čitav život čekam da me sa nekog mesta izbace i nikako da se to i dogodi. Nije ni tada, naravno. Znam šta se nosi uveče, šta po danu, šta koja prilika nalaže. Pazim na broj otkopčanih dugmića na košulji. Ne nosim crno uveče osim ukoliko nije reč o posebno uzbudljivom ili važnom događaju. Baba me je tome naučila.“
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
