Prethodni deo teksta pročitajte ovde.
Ti daješ i daješ, zato što tako ispunjavaš svoju svrhu, poštuješ imperativ svog bića i to je potpuno u redu. Ali nije u redu kad se sukobiš sa sobom, sa potrebom da samoj sebi pružiš ono što daješ drugima, a ne uspevaš, jer se od tebe očekuje da budeš sto posto nesebična i da nemaš nikakve potrebe koje bi stavila ispred tuđih potreba. Kad se to desi, jasno osećaš koliko si neshvaćena, koliko te uzimaju zdravo za gotovo, koliko te ne poznaju i ne razumeju bliski ljudi, oni za koje si uvek spremna da se iscimaš. A taj unutrašnji sukob postoji samo zato da bi uvidela potrebu da postaviš granice, da bi naučila da primaš, a i da daješ sama sebi, da bi istažila aspekte sebe van imperativa davanja i udovoljavanja drugima. Da bi bila svesna sebe i drugih i da bi napravila jasnu razliku između davanja koje te ispunjava i davanja koje te iscrpljuje.
Ljudi te veoma često iskorišćavaju
Ponekad pomisliš da li oni zapravo misle da si glupa i naivna, zato što ćutke podnosiš transfer blama i praviš se da ne primećuješ kako te “nameštaju” i iskorišćavaju. A onda zaključiš da verovatno baš to i misle, jer se ne suprotstavljaš i ne stavljaš im do znanja da si potpuno svesna njihovih manipulacija, laži i kalkulacija. I opraštaš im, jer ne umeju bolje. Ali koliko si u stanju da oprostiš sebi, što ni ti ne umeš bolje? Da se zauzmeš za sebe, recimo. Kad doživiš unutrašnji konflikt, dugo o tome misliš, preispituješ se i pokušavaš da se prevaspitaš i obećaš sebi da ćeš sledeći put drugačije reagovati i postaviti granice. Tvoje izuzetno osećanje za fer-plej često je izazvano i povređeno i to te jako i dugo boli.
